Arhiv UNS — Kultura

KOMESAR LEPI JOCA

Iz Pozorišnog dnevnika (1941) dr Slobodana fovanovića: Joca Popović je mišljenja da su tri zla našeg naroda masonstvo, komunjzaml. angjatilstvo. On želi da svi njegovi saradnici budu toga mišljenja."

Jredinom novembra ove godine navršava se prva godina od smrti dr Slobodana A. Jovanovića, istaknutog srpskog teatrologa, prevodioca, leksikografa i pozorišpnog praktičara. Dve životne Ijubavi Slobodana A. Jovanovića bile su_ književnost i pozorište, nji-' ma je posvetio najveći deo svog plodnog stvaralačkog veka. Teatarskom umetnošću počeo je da se bavi u Narodnom pozorištu u Skoplju kao lektor i dramaturg (1935-1938), da bi prešao u beogradsko Narodno pozorište i u njemu bio od 1938. do 1945. književni referent, sekretar Drame i bibliotekar. U međuvremenu je proveo više semestara na stručnom usavršavanju u Londonu i Francuskoj (Nansi, Pariz i Klermon Feran). Na Beogradskom univerzitetu doktorirao je 1956. sa disertacijom Postanak i razvoj francuske i engleske idejne drame od 1850. do 1914., koju je objavio o vlastitom trošku 1968. Kruševačka Bagdala štampala mu je Tri ogleda 1962, a beogradski BIGZ Rečnik književnih izraza 1972. U izdanju Prosvete krajem 1991. godine pojavio se dvotomni Savremeni francusko-srpskohrvatski i Srpskohrvatsko-francuski rečnik. Dugačak je spisak stručnih pozorišnih časopisa i publikacija u kojima je objavljivao svoje radove Slobodan A. Jovanović. Podsetiću na činjenicu da je on bio redovni pozorišni kritičar beogradskog lista Republika od 1952. do kraja 1954, i a te kritike danas bi vredelo sakupiti | u knjigu. Poslednje javno nastupanje Slobodana A. Jovanovića bilo je 4. novembra

prošle godine u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Tom prilikom održao je zapaženo izlaganje o radu Narodnog pozorišta u Beogradu pod okupacijom (1941-1945), što je ujedno bila i najava njegove knjige pozorišnih portreta, koja će ostati nenapisana. Zahvaljujući Ijubaznosti gđe Vojke ]ovanović, u prilici smo da objavimo odlomke iz Pozorišnog dnevnika dr Slobodana A. Jovanovića, vođenog tokom drugog svetskog rata. |p ||||)mesar Narodnog pozorišta. Pozorište je dobilo komesara u licnosti JovaIH ||| na Popovića, kojeg kraće zovu Joca ili lepi Joca. Lep je, odista. Ima 42 godine, srednjeg je stasa, filmske spoljašnosti, kako ||||||||| volim da kažem. Za mene je vezan i maminom prićom o njemu kao dečaku lil lill u Negotinu. Sin je Steve li| ||||Popovića, apotekara, koji iii liije bio u Negotinu u vreme kada su i moji tamo bili. Nije išao u školu (po maminom pričanju), nego se privatno sprerhao i polagao. To je dolazilo otuda što mu kao gospodskom detetu roditelji nisu davali da se meša sa ostalom decom. U maminom glasu, kada to priča, ima prizvuka neodobravanja. Ona pominje i njegove stričeve Bogdana, Pavla i Mitu koji su svi bili neženje i koji su nad njim zajedno sa roditeljima lebdeli kao nad muškom glavom koja treba da ih produži. U Beogradu je studirao pravo. Bio je glumac Beogradskog pozorišta i igrao Ijubavnike. Kažu da je imao uspeha. Zatim se posvađao sa Isajlovićem i izašao iz Pozorišta. Postao je advokat, ali nije imao mnogo sreće. Prešao je u Centralni presbiro (preveo ga Kosta Luković). U poslednjoj vladi (Dragiša Cvetković) bio je šef protokola toga presbiroa. Kada su posle rata, po ugledu na Nemačku, pozorište podveli pod Propagandu (a ovu pod ministarstvo, odnosno komesarijat unutrašnjih dela, jer ministarstvo je tek nešto kasnije postalo), on se našao u toj Propagandi zajedno sa ostalim činovnicima bivšeg Presbiroa, a postao šef Odseka za pozorište. Tako je i postavIjen za komesara Narodnog pozorišta. Ja sam ga video u prolazu za kancelariju upravnika Pozorišta, pre no što je bio naimenovan. Delovao je lepo svojom spoljašnošću, ali se osećalo da primećuje da ga gledaju, pa je bio kao malo zbunjen. Uopšte, oseća se u

vezi sa ovim nešto površnosti u njegovom biću: čovek koji oseća da je stalno posmatran zato što je lep ili zato što je na neki naćin zanimljiv primoran je da ! misli na svoj uspeh, i taj uspeh ga pravi taštim, a ta taština ga pravi površnim. Meni se čini da je kod njega ovaj slučaj dosta vidan. Kada sam se pre neki dan vraćao kasno kući, sustigao me je Žika Petrović i rekao ovo: „Pazi, Slobodane, ne znam ništa pouzdano, aii izgleda da ti spremaju neki kolač. Koliko sam načuo, Bora Jeftić treba da postane direktor Drame, a Mića Vasić sekretar." Preporučio mi je da sam ispitam stvar, a i on će sa svoje strane. Nije znao da mi kaže šta će biti sa Milačićem i sa mnom, po toj kombinaciji. ]a sam popodne otišao u Pozorište i našao Milačića, ispričao sam mu ceo razgovor sa Žikom Petrovićem. Milačić misli da celu stvar muti Milan Sfojanović. Joca Popović je, po njemu, nevin, tj. ne zna stvari, ali je pod uticajem Stojanovića. Milačić misli da je to otuda što Jocu niko u Pozorištu ne uzima ozbiljno. Stojanović je jedini koji je oko njega, i zato pada pod njegove sugestije. Ja sam posle toga otišao do Joce Popovića. Bio je već desetak dana komesar, a ja ga nisam zvanično poznavao. Prisustvovao sam i dvema konferencijama koje je vodio, ali me niko nije predstavio. Hteo sam da idem i zbog svojih ličnih stvari plata za oktobar prošle godine nije mi još isplaćena, prevodilački honorar za „Dve sirotice" isto tako, ali sam hteo da prođe nekoliko dana od njegovog „ustoličenja" (da prođe prva vreva), pa da onda odem. Ovoga puta je bilo neophodno da odem, a i bilo mi je neprijatno da ■‘srgrc I am -fie- m đfrp?r' vatni razlozi su bili dobar pretekst. Primio me je pristojno, ni toplo ni hladno. Obećao je da će videti u če mu je stvar. Ja sam, opuštajući se, pomenuo da je moj otac bio njegov profesor, On me je upitao za ime. Ja sam mu rekao. ~A, to je Vaš otac", dodao je. U tome je ušao Milačić. Milačić je pokušao da me podupre govoreći o mome radu za tezu, itd. Ljubica mi je kasnije rekla da je neko pitao da li je istina da sam otpušten, a zatim: je li istina da sam premešten za sekretara pozorišta u Nišu? Videćemo kako će se stvar razvijati. |||||||k azgovor sa Jocom Popovi|ii|| ćem. |||||||||juče me je, rano izjutra, MHHpozvao Joca Popović u iii iisvoju kancelariju. Rekao lill |® e d a ee govoriti otvoreno. I govorio je, mada je vodio nešto računa o formi. Kazao mi je da mu je remm een0 ' i e došao, da msam pozorišni čovek (tu 111l nešto razvlačio reči, |||| l|i|yaljda mu je bilo teško da HH lifeusti šta mu je sve napričano), da sam nešto lenj (tu je osmehom üblažavao reč jer se, valjda, plašio da me ne uvredi) i da sam anglofil. „Što se tiče prvog dodao je ja sam se uverio da ne stoji, naprotiv", tu je došlo nekoliko komplimenata. Ja sam dodao da su to lične intrige i podmetanja. „Što se tiće drugog rekao je ja hoću da trgnem pozorište ; iz učmalosti, da mu dam tempo", itd. i zamolio me da svojski prionem. Što se tiče trećeg, zatražio je objašnjenje. Ja sam mu rekao da je termin neprecizan, jer ne znam šta se tačno pod njim razume. Kazao sam mu da sam odista živeo izvesno vreme u Londonu i da sam u tom smislu anglofil; ali sam đodao da je moja želja bila da provedem izvesno vreme radi studija

i u Nemačkoj, što se nije ostvarilo, jer nisam imao materijalnih sredstava, prema tome nije mi se dala prilika da postanem germanofil. Ali sam dodao da se čudim što me nisu prozvali frankofilom, jer je to bilo tačnije. U Engleskoj sam proveo jednog leta tri meseca, a u Francuskoj sam proveo kao student tri semestra, kao lektor Skopskog pozorišta šest nedelja, kao književni referent beogradskog Narodnog pozorišta dve pune sezone. Ako je po kulturi, moja kultura je u prvom redu francuska. Termine ~anglofil" ili „frankofil" mogu jedino da primim kao termine koji idu uz pojam kulture. I dodao sam: treba razlikovati kulturu od trenutne politike. Po kulturi, ja sam svakako engleski i francuski đak, ali prvenstveno francuski, jer sam u toj sredini živeo veoma dugo, obrazovao se na njihovoj književnosti i civilizaciji, dok engleski znam tek da se pristojno služim pri čitanju i običnom razgovoru. Što se tiče trenutne politike, ja sam imao gorkih iskustava živeći na Zapadu. Dok sam bio u Londonu, nisam imao prilike da zalazim u društva. Ali sam u Parizu bio u većem kontaktu, tako da sam doživeo prilično razočaranja. Tu sam ispričao moj susret sa profesorima Sorbone Pofileom, na sastan-

ku „Zbliženja univerzitetskog" u sobi profesora Sorbone, nekako odmah posle Božića 1940, zatim sam pomenuo svoje gorko iskustvo sa sinom Rabauda, direktora Konzervatoara. Video sam sve njihove mahinacije da nas iskoriste i upotrebe u svoje svrhe, da nas bace u rat zato što to zahtevaju njihovi interesi, da zidaju Operu kod nas, mimo konkursa, itd, itd. Joca mi je poverio da se i on lično prilično razočarao u Zapad. Kazao mi je da je sa Dragišom Cvetkovićem išaoi u Beč da potpiše pakt, da je taj pakt bio vrlo dobra stvar za nas, jer nam je garantovao granice, da je tom prilikom razgovarao sa Hitlerom, kojeg uostalom i od ranije zna, da mu je Hitler slao svoj avion da ga vozi u Berlin itd. Rekao je tom prilikom da su Nemci bili vrlo prijateljski raspoloženi prema nama. Ja sam rekao da je to sve tako i po mom mišljenju. Ali sam dodao da je Dragiša Cvetković učinio jednu ogromnu pogrešku: što nije pripremio javno mnenje da primi pakt. Tu se Joca složio sa mnom. Kraj razgovora je bio ovaj. Joca Popović je mišljenja da su tri zla našega naroda: masonstvo, komunizam i anglofilstvo. On želi da svi njegovi saradnici. budu toga mišljenja. Pa i ja. Inače bi

mu bilo vrlo žao ako bismo morali da se rastanemo. Pošto me niko nije optužio ni za masonstvo ni za komunizam, ja nisam imao šta da kažem. Što se tiče trećeg stava, mislim da sam ga prilično objasnio. ]a se vezujem za Zapad samo ukoliko se radi o kulturi koju sam sticao učeći u toj sredini; trenutna politika ne može da me angažuje jer se njome nisam bavio, a ukoliko sam i dolazio u dodir, imao sam samo prilika da se razočaram. Možda je potreban i komentar ovome tekstu, mislim moj, lični. Verujem da je celu stvar zamesio Milan Stojanović koji, kako kažu ne preza ni od čega. Pošto mu nije uspeo prvi stav, on je prešao na drugi. Tu je, tako mi bar on priča, intervenisao Jevtić. On je rekao da ne poznaje vrednijeg čoveka od mene; nije moja krivica, po njemu, što mi nisu davali posla. Onda je otišao na treće. Kada sada o tome razmišljam, vidim šta se htelo time podmetnuti. Nalazim da su ovakva sredstva vrlo bedna u ova teška vremena. 1. novembra 1941. 10 sudbini Jovana Popovića posle završetka rata i propasti njegovih zaštitnika, Slobodan A. Jovanović mi je ispričao sledeću istoriju. Zapamtio je dva susreta s Popovićem, kao dva zaustavljena filmska kadra. Prvi: na uglu Njegoševe i Prote Mateje ulice sreće Popovića kako žurno silazi ka Slaviji, s dva velika kofera u rukama, u oktobarsko predvečerje 1944. godine. Drugi: takođe u Njegoševoj ulici, Popovića sreće sredinom pedesetih godina, toliko izmenjenog u licu da odbija zagrljaj svog ratnog upravnika. Između ta dva susreta sudbina Jovana Popovića bila je mučna i teška; pohcgao jc pređ ošlobođfociffia Beograda s Nemcima, ali nije izdržao u emigraciji, vratio se u zemlju gde mu je bilo suđeno, izdržao je robiju, otišao na oporavak u Opatiju i zaposlio se u riječkom Brodogradilištu „Treći maj". Otišao je u penziju s funkcije sekretara preduzeća zaduženog za samoupravne odnose, a stanovao je u glavnoj, Titovoj ulici. ! Mada ga je Popović pozivao, Slobodan A. Jovanović mi je poverio da mu je kasnije bilo krivo što se ni jednom nije odazvao. Popović je umro sedamdesetih godina, i koliko se Jovanović sećao, tamo, u Opatiji i sahranjen. ■

Priredio Zoran T. Jovanović

Frankofil nisam bio: dr Slobodan A. Jovanović

19

niISIBN