Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОБРЕНОВАЧКЕ БИБЛИОТЕКЕ

бејах, те од тебе, изворе дана мо]их, примих прво упућење у књизи и у свакој доброј науци (Милан Б. Милићевић)

ЈОШ ЈЕДАН ЈУБИЛЕЈ

Ову библиотеку ооновала је месиа организација Синдиката у Обреновцу средином новембра 1904. шдине. После првог светског рата библиотеку је обновила скојевска организација са називом Омладинска комунистичка читаоница са задатком „да шири модерне науке и развија класну свест међу радницима''. После рата обреновачка библиотека је добила HMie по народном хероју Влади Аксентијевићу. Сада ова библиотека има 50000 књига, и једакаест својих пунктова по околниЗм селима као и 8000 учлањених читалаца. Ових дана (10. октобра) бибнлотека прелази у Кнез Милошев конак који је специјално за ту сврху адаптиран.

МИЛОШЕВ КОНАК, ДВОРИШНА СТРАНА

БИБЛИОТЕКА НАШЕ ШКОЛЕ

Основна школа „Јован Поповић” поседује једну од, вероватно најбогатијих школских библиотека Y Републицп. Према подацима нашег библиотекара Рајка Ја Јшћијевића библиотека у овом трештку има 8000 књига и 900 читалаца. Нису то само уобичајене књиге из школске лектире, него се овде могу узети на читање и велика светска дела из свих области науке и уметности: енциклопедије, речници, ретке научне књи ге, богате кн.иге репродукција, књиге високе стручне литературе, зборници и записи из НОБ, као и сва ремек-дела наших и страних писаца. Не можемо поменгути све ученике који много читају, али ћемо ипак, издвојити Предрага Црногорчића, ученнка VII разреда, који „вечито нешто претура по полицама”.

ШТА УЗЕТИ?

МОЈЕ ЛЕТОВАЊЕ У РОВИЊУ

Хумористичка репортажа

Чим је почео распуст, отишао сам са ђацима у Ровињ. Y школи сам nvo једну лепу славопојку: како тамо теку мед и млеко, а са ужареног неба падају печене шеве. Али када сам стигао у Ровињ, имао сам шга да видим, што ће се рећи: од овега тога нисам имао ништа да видим. Велику трпезарију је заменила трошна барака, бброву шуму заменила су несиметрично посађена дрвета а песксшиту плажу, удаљену 125 метара од летовалишта, заменио је камењар далек бар 10 пута више. Морали амо да спавамо у нафталипским собама, на креветнма о које се отимају велики светски музеји. Орманн су ширили непријатан задах буђи, а цело двориште је мирисало на трулеж. Ymo ран од тих чаробних л/тисака, окл>окао сам се на кревет. Он зашкрипа као да ће мадрац пући. Yhhнило ми се да је кревет „миниран”, па сам скочио са њега, иако сам веоовао да од умора пе могу коракиути. Моје сумње, срећом, нису биле Тачне, али сам утврдио да се м!ој кревет др жи само на три зарђала федера, која су представл»ала прве примерке чо векове обраде метала. 'Уј/утру ме иробудњха шкрипа кревета друга из над мене. Можда је и он заборавио да је дадеко од куће па је сањрвим очима испитивао србу. Прелетео сам погледрм рреко осталих кревета: сем нас двојшдс, сви лруги су спавали. Одједном зачух Ацу како цештр мрмља себи у браду. Од мах сам знао да нам више неће бити досадно, јер ћемо, захвалујући њему, уркоро сви бити на ногама. Стари исцитивач и сад настави своју незвакичну професију страшног судије. Ја сам рдговарао кратко и тихо да би могао још више и још глаоније да ме запиткује. И стварно, за непуна три минута сви су били будни.

Било је рано за устајање па смо почели разговором да прекраћујемо време: положај v коме смо се нашли упоређивали смо са затвопом и дру гим сличним одмаралиштима. Нашу ватрену дискусију прекиде рески звук пиштал>ке. Кад смо tq музицирагБе послали донекле и натраг, пошли смо на умивање. Собе се зачас испразнише, а равпомерпо дцсање замени удружепи тлтањ нанула, кондура и сличних артил>еријских owba мањег домета. Од гвдева са хладном и топло.м водом, у умиваонику су остала само два од којих ,је само један испуштао гу ретку и чаробну водицу. Дошло је време доручку и ми смо утерани у трпезарију, Тањири cv још мирисали на нешто што смо синоћ јели. После тог и таквог доручка навалио сам на бомбоне И тиме доказао да и од њих може да се преживи. Додуше, овде ie све кувано по таблици, али шта то вреди кад смо ми навикли да једемо хпану а не таблице. Од нашег летовалишта до камењара, тј. плаже, ишли смо маршевским ко раком и „на пишталжу”. Многи од нас купали су се у зноју тако да cv на плажи могли да се сушс, да не кажем: сунчај^. После подне, око 15 ча оова, враћали смо се у дом на ручак. Тада смо добровол>по ишли трчећим кораком. На то нас нису терали васпитачи не то једна много јача сила: глад. Али све има свој крај, па и наше лсЈОвање. Ститао је дуго жел>ени аутобус који је требало да нас врати v Обреновац. Тада се заорило' „Збогам, јуриш, надири, заузимај, држ, не дај!” Кад смо коначно кренули, Јоца Чврга ми шапну: „Синоћ сам послао оцу телеграм да ми зако л>е и испече зола, нешто сам гладан!”

ВЛАДИМИР БОКИН

VI/1