Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola
ЈЕСЕН
Наши ралови
Јутро је. На прозору моје собе клизе сребрнасте капи росе и сливају се на окно још увек мокро од синоћне кише. Нроз замагљено прозорско стакло пробијају се први зраци јесењег, зубатог сунца и падају на предмете око мене. Јесен је. Стигла је тако неочекивано, тако брзо, као што су отишле и птице остављајући за собом пустош. Иза њих је остала сва киша, сви суморни и бескрајно дуги дани. За њима су остала опустела увела поља и голе шуме. Оставиле су само понеко уочљиво гнездо које се једино види између сувих и крхких гранчица дрвећа, и које ће једног дана или једне ноћи одувати ветар што шуми између ливада и њива, и чује се међу шашљикама кукуруза и у набујалим мутним потоцима. Остале су за њима cb r бескрајне досадне вечери испуњене успављујућим звуцима падања крупних ледених капи кише. Остале су да штрче дршке увенулих цветова, опало је лишће по воћњацима. Нако је сурова та јесен Она не зна за живот, за љубав, Она не зна шта је то прва топла пролећна роса на латицама цвећа и травки и не зна нако изгледа живот једног лептира. Увек собом доноси кишу, завијену у тмурне, мрке облаке и досадне дуге дане, а још дуже ноћи. Можда баш она жели све лепоте пролећа: можда их жели само за себе. Али проћи ће је пакост. Вратиће она нама све сунчане дане. Вратиће нам она тихе звездане ноћи, дивне и благе, у којима се дуго, дуго бдије и размишља о срећи и љубави, о дивним временима иоја су прошла и која ће доћи. Вратиће нам све срећне дане када се заборавља на тугу и када сваког заонупља сунчана пролећна радост. Гордић Мирјана, VIII а
Сећаш ли се
Сећаш ли се дана тих кад су нам руке била крила, сећаш ли се дана свих ах, нако је река чудесна била, Сећаш ли се тад смо по земљи летели, сећаш ли се тад смо нроз живот газили, и допливали до овог места. Сећаш ли се нашег детињства кад смо били безбрижни. Сећаш ли се онда кад је у цвећу, била земља сва. А сада, шта сада, путеви се разилазе и само стисак руку, збогом и сузе. Станојка Солујић, VIII а
Остало је само сећање
Сећаш ли се Данице, оног црног дечака, онога са плавим очима које су те подсећале на парче ведрог неба, онога што ти је стално говорио „здраво" и дирао те док смо били у реду Био је немиран. привлачан, чинило ми се волиш га. Можда. Носио је онај жути качкет, знаш. Говорила си да је много симпатичан. Волео је музику, пливање и ону Syzi Ouatro. Ону певачицу. Знаш. Сећаш ли се Данице? А тек вишње. Лудео је за њима. Онај Владе. Твој Влад е Само твој. Једном сте се посвађали, због мале ситнице. Али то није дуго трајало, Погледи су Вам се опет сударали на часовима са малим смешком на уснама које су јасно говориле радост. Његов поглед прирастао ти је срцу, његове очи, цео тај Владе. Сећаш ли се Данице, оних плавих љубичица ноје ти је дао. Њихов мирис опијао ти је срце, а још више он. Тај Владе. Једног дана посвађали сте се. Видела си га у друштву једне девојчице. Ниси ra више ни погледала. Никад. Због чега Питам се и сада. Зашто? Покушао је на све начине да поврати оно прошло време. Зашто си ra одбијала? Сећаш ли се Данице онога дана када је нестао. Можда због твоје тврдоглавости, због ретких оштрих одговора који су му ломили срце. Знам Данице, сада знам да га волиш, немој ми рећи не. Та мала реч није убедљива. Више нема оног жутог начкета, оних плавих очију. Тог једног Влада. Више нема приче о Syzi Ouatro и њеним песмама, вишње нису тако укусне, нема више радости у разреду, нема га више. Остала је само тишина и један знак питања. Биљана Томовић, VI ц
Тата
Тата је најбољи човек Тата је моја душа, Тата је радост моја Тата је моја љубав. Тата је пут иуда идем Тата је моја милост, Тата је најбољи човек Тата је моја душа. Милун Милошевић, IV б
Ја и птица
Ја ухватих једну птицу она мене за прст кљуцну. Хтедох крила да јој срежем тад се снађе па побеже. Она лети сва весела за њу страха више нема. Вера Топаловић, IV а
Фабрика опене у Вирову
ОСНОВАЦ
4
20. НОВЕМБАР 1975