Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola
ГРАД ЈЕ СА ОДУШЕВЉЕЊЕМ ДОЧЕКАО ДРУГА ТИТА
т р G с JL а $ е
Јутрос ‘е освануо ветровит дан. Заставе су се вијориле са свих страна. Улице су пуне људи. Сви се крећууједном правцу, према центру града, да дочекап г нашег вољеног госта, друга Тита. Када смо ми пионири стигли на место где ће друг Тито проћи, стајало је већ много људи и деце држећи заставице и транспаренте. Ветар је дувао и заставице су се њихале лево-десно. Пре него што је друг Тито прошао, бацили смо цвеће на пут тако да је он изгле-
дао као најлепши шарени тепих који мирише. Када је друг Тито стигао, на свим лицима се појавио осмех и са свих страна су се чуле пароле омладинаца и пионира. Тито је био у сјајном мерцедесу, са другарицом Јованком. Махао нам је у пролазу. Тога дана сам била срећна и весела, што је друг Тито дошао у наш град, а и зато што сам могла први пут да видим друга Тита лицем у лице. Гордана Ракочевић, 111
У очекивању председника Тита
ПРОСЛАВА ДАНА ШКОЛЕ
Освануло је свеже, суботње јутро. Покоји топао сунчев зрак извиривао је испод облака. Слаб ветар завиорио би заставу на школи те би се јасно могла видети црвена петокрака. Овог јутра двориште је било сјајно и чисто. Славио се Дан школе. Свечано обучени ђаци су хитали ка дворишту. Црвене мараме лепршале су око вратова пионира. Са нестрпљешем очекиван је почетак приредбе. Ученици су били спремни за почетак смотре, која је почела свечаним збором. Химна је одјекивала двориштем. Представници разреда положили су заклетву, а затим је гост Милица Брујић, секретар СО месне заједнице извршила смотру. Гости су били чланови Шесте месне заједнице и ученици Основне школе „Ивица Шестак” из Осијека са својим наставницима. После смотре у сали школе одржан је успео про-
грам у коме су учествовали драмска секција и хор. У 11 часова ученици трећег, четвртог, петог, шестог и седмог разреда посетили су биоскопску представу „Дечак и виолина”. После филма сви су се разишли, расположени и весели. Тако је прошао дан, дан рођења и стогодишњице смрти великог новосадског писца, комедиографа Косте Трифковића, чије име са поносом носи наша школа. Маја Вучевац, Vlla На културној манифестацији „Бранково коло” на Стражилову
СЕТНИ ЗВУЦИ ГИТДРЕ
Расцветала се Фрушка гора од вреве дечјих гласова, шихове младости и пупољака њихових недозрелих. И тада достојанствено пружи своје отежале руке вечно живећим успоменама. Зајеца прошлост и истопи се под налетима сећања и љубави. На отвореној, природној позорници без дасака нечујни кораци глумаца, они у вама, ви у њима, а
гора и ја смо зедан дах и немо упијамо шумне звуке гитаре: „Кад сам синоћ овде била И водице заитила Дође момче црна ока На коњицу лака скока ...” То гора песмом слави свог Бранка, заљубљеника њених ливада, винограда, шумарака, извора и гајева. Сећања извиру о њему и песник наставља свој живот на истом месту које је са толико уздрхтале туге напустио. Славимо те, песниче кратког века, али довољно дугог да те ни време, ни олује, ни човечја заборавност неће никад истопити и однети у неповрат, јер својим делом и љубављу према људима свим, наш живот украси и учини га реком бескрајном, јер сваки пут у ново море утичеш и сваки пут нове притоке грлиш. Лахор нечујно зашуми и струне невидљиве болно пустише зов; „Кад сам био иа твом гробу Замириса мир босиљка А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?” Чика Јова Змај отац великог кола деце целог света, срца у ком су куцала, иалик бујици, сва узвишена, племенита и дубоко људска осећања. Пленио је чврстином и вером у живот који му је толико много однео, а мало враћао и оставио. Из врта, што срећом га зову, убраше му ружокрадице најлепше руже, мноштво пупољака чак бејаше, а трње му само оставише. Али нама је поклонио све своје сунце, лепоту и боли. Ћутала сам и тад схватила колико високо допре човек остварујући високе идеале и зашто га дивом зову. Сећам се... Заправо, купим све оне мрвице знања свог из доба кад народ наш час слободан а много више робљем је био ... Пробијају се речи кристалне белине и ја поздрављам великог учу мога народа, великана, што убрза дизање свога народа поклонивши му „совјете” ума свога за искричавије дуге слободног неба просвећеног народа, поздрављам Доситеја Обрадовића. Звуци гитаре, нежни и сетни, лагано обавијају гору сазнањем поноса и устепталости у којој се негде на врху састају све људске и животне радости и граде мраморну стазу свим оним вечно живећим гласницима свога времена, људима што оставише дело да им име вечно красе. Слађана Дабић, VIII
НАШ НАЈБОЉИ РЕЦИТАТОР
Посетили смо Браниславу Јовановић, ученицу 111 разреда наше школе, која је рецитовала песму Ђорђа Фишера „Вук и друга Црвенкапа” на отварању „СОС дечјег села” у Сремској Каменици. Бранислава, како то да си баш ти рецитовала на отварању „Дечјег села” у Сремској Каменици? Мене су изабрали да рецитујем јер сам имала успеха на општинском и покрајинском такмичењу рецитатора где сам освојила прво место. Када си сазнала да ћеш ти рецитовати, како си се осећала? Била сам веома срећна! Молим те, изнеси своје утиске са свечаности. Тек када сам завршила рецитовање, могла сам да размишљам о тој свечаности. Добила сам много аплауза и тада ме је испунила нека топлина и радост а и понос јер је то био знак да сам добро и лепо рецитовала. Тада ми се читава свечаност учинила још ве. ћом. Али најсвечанији тре_ нутак је био када су салом потекле речи другарице Јованке Броз. Овим смо завршили интервју са Браниславом. Она је одлична ученица, има девет година, иде у трећи разред. Напустили смо разред Браниславе Јовановић, најбоље рецитаторке у нашој школи. Зоран Француски, VII
БАТА
Приближавао се 17. новембар, дан када је од задобијених повреда у злогласном затвору „Армија” преминуо Иван Бата Пејинов. На састанку одељењске заједнице трећи разред се договорио да на тај дан посети Батин гроб. Најзад ие дошао дуго очекивани дан. После наставе смо пошли. Падала је киша, можда исто онако као што су плакале Батина сестра и мајка када су сазнале страшну вест. На гробу је било тихо, исто тако тихо као што је Бата тихо радио, али су се његова дела далеко чула. На гроб смо положили букет цвећа и наше цртеже. Прочитали смо своје радове. Затим смо се разишли. Злочинци су уништили Батин живот, али нису могли да униште нашу љубав и сећање на њега. Марина Гион, 111
2
ПРВИ КОРАЦИ