Arhiv UNS — Listovi stranaka

Io jasno da je reformisanje socijalistidke privrede iluzija. Ona se ne može reformisati da bi postala efikasna і ostala sodjalistidka. Raspad centralne države u vidu njene sve manje efikasnosti, koja, medutim, zajedno sa republidkim і opštinskim državama і dalje nezasito guta novae, opet je samo pratilac sloma socijalizma. Tb і nije jugoslovenska specifičnost. Do sličnih lomova centralne države, ali u mnogo većim razmerama, dolazd і u Sovjetskom Savezu, koji nije imao Ustav iz 1974, ali gde je sasvim jasno da je to, između ostalog, cena za promenu privrednog sistema і raspad carstva. U procesu raspada socijalističke privrede sasvim je normalno što se u pojedinim deiovima zemlje, pogotovo u Sloveniji, pojavIjuje strah od ponovne centralizadje upravIjanja, koja je veoma izražena u amandmanima na Ustav SFRJ a još više u predlozima za te amandmane. Neposredan odgovor na to su і amandmani na slovenački ustav. Red je o pokušajima zaštite kvantiteta "potrošadkog і političkog suvereniteta" pojedinca, koje on, jer je kao pojedinac nemodan, prenosi u zahteve za suverenitetom republike. Veza između promena republidkog ustava і "potrošačkog і politidkog suvereniteta" pojedinca je, dakle, jasna. Veda ekonomska samostalnost republike treba da

spred da se centralizacijom privrednog odludvanja і prelivanjem smanji kvantitet "potrošačkog suvereniteta" prosećnom Slovencu, dok vcd politički suverenitet osigurava dostignuti nivo političke ravnopravnosti (odnosno manje neravnopravnosti) prosečnog nepartijskog Siovenca. Zauzimanje za veću samos talnsot republike і za konfederadju je, dakle, sasvim novmalan proizvod ljudske sebičnosti. Da li su büo standard bilo ravnopravnost stvamo ugroženi od centraîizadje, і nije važno; važno je d apotrošač (gradanin) misli da je to tako. Tàkode je normalno što su ovi zahtevi u Sloveniji jači nego drugde. Mogućnosti pretvaranja slovenačke privrede u normalnu tržiSnu prrvredu bez prethodnog povratka u kapitalizam 19. veka su Ірак mnogo veće nego privredâ drugih delova zemlje. Uz to je stvami ugled Partije u Sloveniji uvek bio mnogo manji nego u drugim deiovima zemlje; što pokazuju podad o relativno najmanjem broju njenih članova. Dok je u Jugoslaviji svaki treći zaposleni dan SKJ, u Sloveniji je to samo svaki sedmi. I visok postotak "drugorazrednog" stanovniätva, koje je u jednopartijskom sistemu politički diskriminisano, jedan je od razloga veće "liberalnosti" slovenačke partije. Odnosi medu republikama, koje su zbog krize, sve vcćcg nezadovoljstva svog stanovništva і sve veće zavisnosti republičkih država od gradana prisiljene da Stite "suve-

renitet pojedinaca, mogu se prikazati na sledeći slikovit nadin. Pojedine republike, naročito Srbija і Slovenija, nalaze se u položaju igrača übeđenog da bi bolje prolazio ukoliko bi igrao sâm umesto zajedno sa drugima, і koga je zapravo nemogude uveriti da se kooperativna igra isplati. То stoga što on živi u uverenju da sâm igra kooperativno a drugi ne, pa to igru pretvara u nekooperatrvnu, u igru u kojoj on mnogo više ulaže nego drugi. Dodajmo tome і uverenost da se ne može verovati u arbitra, odnosno da je red o igri u kojoj nema ni čvrstih pravila ni poštenog arbitra. Na nepostojanje pravila igre ukazuje postojedi potpuni pravni vakuum, koji se, na primer, ogleda u nepostojanju pravila za razrešavanje ustavnih konflikata. Nepostojanje pravila proizlazi iz dinjenice da je sistem izgraden na pretpostavci o nekonfliktnosti, a ova iz pretpostavke o veditosti "nepogrešivog" arbitra. "I posle Tita - Tito". PokuSaj da se prede iz kooperativne u individualnu igru je, dakle, racionalno rešenje, ali je njegovo ostvarenje vezano sa rizikom. U takvoj se situadji odigledno pojavljuju dve mogudnosti za zadržavanje kooperativne igre. "Kooperativna" igra zasnovana na pravilima "bratstva і jedinstva" može biti nametnuta od drugih igrada (u našem sludaju je JNA jedini igrad koji bi to mogao), što problem odlaže, ali ga ne rešava. Prava kooperativna igra se, medutim, može ostvariti jedino stvaranjem übedenja da de svi igrati kooperativno po pravilima koja de svi prihvatiti. U sadašnjim prilikama to je praktidki nemogude, jer je odigledno da su pravila koja bi igradi hteli da prihvate veoma razlidita. Ako ostanemo na tlu ekonomije, razlika među predloženim pravilima veoma se dobro ogleda u poredenju Mikulić-Markovićevog koncepta privredne reforme sa konceptom privredne reforme Miloäevideve komisije. Ukratko, u "novom soeijalizmu" ili "sodjalizmu po meri doveka", sodjalizma koji je uvek bio definisan kao privredni sistem zasnovan na društvenoj odnosno državnoj svojini sredstava za proizvodnju više nema, je se tržište proizvodnih faktora і sodjalizam logidki iskljuduju. Sa druge strane, Miloševidev sodjalizam sažet u naertu privredne reforme njegove komisije izridito istrajava na društvenoj svojini і lidi na u ekonomskoj teoriji dobro poznati koncept Langeovog tržišnog modela socijalizma sa naglašenom ulogom "planera" (Partije) koji bira menadžere і postavlja pravila njihovog ponašanja па tržiStu roba. Dakle, dak і па ekonomskom podrudju, па kojem su, navodno, razlike između pravila koje bi prihvatili pojedini igradi najmanje, one su nepremostive. Zbog toga je jedina mogudnost da se s vremenom postigne dobrovoljna kooperativna igra dopustiti individualnu igru uz bitno smanjenje broja pravila igre. Jedino bi to moglo ponovo da übedi igrade u korisnost kooperativne igre. Drugim redima, za opstanak Jugoslavije u kojoj de sve biti dobrovoljno, nužno je (1) smanjiti "jedinstvenosti" і (2) prihvatiti dinjenicu da se nova pravila ne mogu zasnivati na nekakvom nesebidnom "bratstvu і jedinstvu", nego samo na sebidnim koristima od "razliditosti і saradnje".

Činjenica da su među značajnim stvaraocima jugoslovenskih privrednih sistema ЬШ Kidrič, Kardelj і Krajger znaćajan je "argument" varijante zavere. Zaboravlja se da su oni pre nego Slovenci bili komunisti і da su njihove ideološke zablude bile fataine і za slovenačku і za jugoslovensku privredu; njima su uuiâtavani seijaci, zanatlije, preduzetnici I drugi "eksploatatori". Razlozi su isti u svim socijalistićkim privredama: vera u avangardnu ulogu Partije і komunizam, iz koje proizlazi potreba za uništenjem privredno nezavisnih slojeva stanovništva - potendjalne opozicije, і proganjanje čak veoma osamljenih dvoumljenja u naučnost marskističke "nauke".

Jože Mencinger

ĆORSOKAK

Situacija u Srbiji može se označiti kao suočavanje sa dorsokakom. Drukčije rečeno, postaje jasno da je udinjena strateška greška, pa se traži taktički izlaz. Za sada, nema uslova da se dođe do promene strategije. Razlog je u tome što je postojeda strategija stekla određenu kvazi-legitimnost, tako da je teško odustati od odekivanja koja su stvorena, a za koja se sada vidi da se nede ispuniti. Stoga se teži taktidkom prilagođavanju, koje se sastoji u promeni sredstava, uz očuvanje ciljeva. Međutim, tek shvatanje o nužnosti promene ciljev amoglo bi da izmeni ditavu političku situaciju u Srbiji. Ovo nije na vidiku. Ovo što govorim o strategiji važnije je nego što se inače misli. Mnogi nisu svesni da je u očuvanju sodjalizma Beogradu bio određen kljudni zadatak. Strateška tačka oduvanja socijalizma bila je u Beogradu, pod čim se smatralo sprečavanje prevlasti liberalnih ideja u glavnom gradu. Očigledno se smatralo da bi svaka obnova komunističke vlasti morala da krene iz Beograda. Nasuprot tome, eventualna prevlast iiberalnih і demokratskih shvatanja u Beogradu rušila bi čitavu zgradu komunizma u Jugoslaviji. Usled toga, Beograd je bio pod posebnom paskom. Danas je prevladalo uverenje o antisrpskom karakteru ove strategije, a u stvari red je o strategiji odbrane jednog centralizovanog sistema, koji se štiti policijskom državom. I puč і revolucija mogu se izvršiti samo u glavnom gradu, dogod je red o komunističkom režimu. Ovo je dovelo і do toga da Beograd і Srbija izgube uticaj і mod, a і da zaostanu u procesu napuštanja socijalizma. Ravnoteža koja je uspostavljena početkom sedamdesetih godina postala je neodrživa. No, tad aje izabrana pogrešna strategija; da se uz postojede ciljeve і unutar postojedih ustanova uspostavi nova ravnoteža, uz bitno povoljniji položaj Srbije. A to znači da se sa socijalističkim ciljevima uz pomod komunističke partije dode do novog odnosa politidkih snaga. Medutim, socijalistidki su ciljevi propali, a komunisti su se razjedinili. Drugi kanali, pre svih vojska, od kojih se odeldvalo da de braniti socijalizam pokazali su se nespremni da tu svoju ulogu izvrSe, poudeni iskustvom od Poljske preko Tienanmena do Rumunije.

Izgledalo je, konadno, da će se modi nešto postidi oslanjanjem na politiku nacionalnog interesa, koja bi trebalo da vodi novoj nagodbi u Jugoslaviji. Međutim, nacionalistidke politike najmanje odgovaraju upravo Srbiji, pre svega zato što zatvaraju liberalnu і demokratsku altemativu, koja jedina može da obezbedi maksimaina nacionalna prava uz miran zajednički život. U tom smislu, kJjučni nedostatak strategije komunista u Srbiji jeste taj što se і dalje drže titoističke politike, po kojoj je liberalni Beograd najveća opasnost. Ironidno je, ali bojim se tadno, da de prvi koji su shvatili da je Josip Broz mrtav biti poslednji koji de shvatiti da on ne može um· reti dok živi komunistidka partija. Sada je toliko uloženo u odbranu sodjalizma, u ravnopravnost nacionalnih interesa і u komunistidku mobilizaciju naroda da se teško mo-

Opozicija je pokazala nesposobnost da se Hberalizmom odupre nacionalizmu, pa prihvata temeljnu komunističku ideju da se ne može naći demokratski okvir za reSavanje nacionalnog pitanja.

že videti kako bi se sa komunističke moglo preä na demokratsku strategiju. A bez toga se osnovni politički interesi ne mogu nikako ostvariti. Mora se još dodati da je opozicija pokazala nesposobnost da se Überalizmom odupre nacionalizmu, pa prihvata temeljnu komunističku ideju da je srž jugoslovenske politike u tome da se ne može naâ demokratski okvir za rešavanje nacionalnog pitanja, te da se može samo živeti u više Hi manje nestabilnim režimima, koji se bave stalnom raspodelom і prerapodelom nacionalnih prava і računa. Ovakvo stanje održava autoritarizam kao jedno od mogućih rešenja і oslobađanja sve od rizika koji sadrži opredeIjenost za liberalnu demokratiju. Zato će bid potrebno još više dokaza da bi se konačno shvatilo da je ćorsokak stvamo ćorsokak.

Vladimir Gligorov

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA

3