Arhiv UNS — Listovi stranaka

ERNESTO ČE GEVARA

pesnik i heroj revolucije

Heroji proleterskog internacionalizma

Naš vek je iznjedrio velikane revolucionarnog preobražaja i borce za osiobođenje miliona potlačenih i poniženih. U veličanstvenom stroju takvih heroja proleterskog internacionalizma, nesumnjivo među čelnicima, bio je i ostao u istoriji proleterskih revolucija ERNESTO CHE GUEVARA Ernesto Če Gevara. Argentinski lekar, kubanski revolucionar, komunist sveta, živa legenda još za života, umirući u bolivijskim gudurama kao heroj i mučenik, postao je legenda i uzor, izazov i simbol mladosti šezdesetih i sedamdesetih godina ovog veka. Ako je naš vek u hramu mučenika i heroja, požeieo da ima svog Prometeja revolucije na oltaru Istine i Slobode, on ga je u velikom Če zaslužno dobio. To ime grejalo je snagom neuništivosti i ideala srca mladih Ijudi od Kamčatke do Rta Dobre Nade, od Kube do Aižira, od Vijetnama do San- Salvadora i Nikaragve, srce koje je kucalo za čovečanstvo, ugasio se u Boliviji, progonjeno od zelenih beretki i agenata CIA, kao zver. Teško ranjen, u neravnopravnoj borbi, pa zatim zverski übijen, čovek sa dve otadžbine, Argentinom i Kubom, čovek kome je istinska domovina Revolucija, umro je kao simbol proleterskog internacionalizma, kao heroj i mučenik, kao apostol nade miliona gladnih i obespravljenih širom sveta. Ce je poginuo 1967. godine u Boliviji, a ne sme se zaboraviti da je rođen 1928. godine u Argentini. Najlepše godine svoga života i svoje borbe posvetio je pobedi revolucije na Kubi. Lekar, komandant geriljerosa, ministar privrede Kube, pokretač inicijativezaoslobođenje bolivijskih rudara i pokretanje nove latinoameričke revolucije na južnom kontinentu, završio je svoj život uveren, da komunizam, pravda i sitina moraju pobediti. Kako započeti jedno sećanje na heroja i pesnika? Najbolje njegovom pesmom; ŠIROKIM MOREM PLOVI ~GRANMA“ Krenimo, plamteći proroče osvita, tajnovitim, nečujnim putevima osiobađajući zeleno ostrvo koje toliko voliš. Krenimo, skidajući Ijagu uzdignuta čela, martijanskih pobunjenih zvezda. Zakletva je naša pobjeda, ili zagrljaj sa smrću Kada se začuje prvi pucanj i u devičanskom se priviđenju rastvori čitava šikara, tamo, uz tebe, tvoji saborci, bićemo mi. Kad konačno bude došao dan završne bitke protiv tirana, tamo uz tebe, očekujući poslednju bitku, bićemo mi. Kad dođe dan da narodu vratimo odnarođeno, a tiranskoj zveri smrtni udarac zadamo tamo uz tebe, sa srcem uznositim, bićemo mi. Ne misliš li da ukrašene naoružane vaške, kaljati trebaju našu večnost? Zato tražimo pušku, metke i družbu. I ništa više. Ako se na našem putu ispriječi plotun, tražimo žalobnu kubansku maramu da se prekriju kosti gerilaca na prelasku u američku istoriju. Ništa više. (prepevao Jordan Jelić) Samo je takav čovek kakav je bio Če, mogao napisati svoje besmrtno pismo drugu i komandantu kubanske revolucije Fidel Kastru, ono pismo PATRIA 0 MUENTE Otadžbina ili smrt, pismo koje je bilo i ostalo pesma nad

pesmama neostvarene svetske revolucije. Pamte se njegove reči ispisane kao poslednji pozdrav Kubi i svom saborcu: „... Sećajući se svoje prošlosti verujem da sam radio dovoljno časno i odano da bih doprineo pobedi revolucije... Proživeo sam veličanstvene dane i pored tebe sam osećao ponos što pripadam našem narodu u sjajnim a ipak tužnim danima karipske krize... Drugi narodi traže moje skromne napore. Ja mogu da činim ono što je tebi

uskraćeno zbog tvoje odgovornosti glave i vođe Kube i došlo je vreme da se rastanemo. Želim da se zna da to činim sa osećanjem u kome se mešaju radost i tuga; ostavljam ovde svoje najčistije nade graditelja i najdraže koje volim. Ostavljam i narod koji me je prihvatio kao sina. To me teško pogađa. Na nova bojna polja nosim veru kojoj si me ti naučio, revolucionarni duh mog naroda, osećanje da ispunjavam najsvetliju dužnost da se borim protiv imperijalizma ma gde on bio. To üblažava i leči najdublje rane. Izjavljujem da oslobađam Kubu svake odgovornosti sem one koja proističe iz njenog primera. Ako me poslednji čas zatekne pod drugim podnebljem, moja poslednja misao biće upućena ovom narodu, a posebno tebi... Voleo bih da tebi i našem narodu kažem mnogo, ali osećam da je to nepotrebno. Reči ne mogu izraziti ono što bih hteo da one iskažu, a smatram da ne vredi frazirati. Stalno napred ka pobedi Patria o muente Otadžbina ili smrt. Grlim te sa revolucionarnim žarom. Če

Samo Ijudi koji imaju srce otvoreno prema čovečanstvu kao svojoj velikoj Ijubavi, prema slobodi kao svom zavetnom cilju, prema istini kao svom životnom opredeljenju, prema komunizmu kao svom idealu, mogu ispisati svoje životne poruke svom narodu i svom drugu, ostajući do zadnjeg daha pesnici revolucije. Če je bio jedan od heroja ovog veka, pesnik istine. Pa će tako i njegovo dirljivo, oproštajno pismo svojoj deci ostati kao poruka plemenitosti svoj deci sveta:

„Draga lldita, Alerdita, Kamilo, Sella, Ernesto, Ako jednom budete čitali ovo pismo, to će biti zato što više nisam među vama. Skoro me se nećete ni sećati, a najmlađi me se neće sećati uopšte. Vaš otac je bio čovek koji je delovao kako je mislio i bio čvrsto odan svojim uverenjima. Rastite kao dobri revolucionari, učite mnogo da biste mogli ovladati tehnikom koja omogućava da se ovlada prirodom. Mislite na to da je revolucija ono što je važno i da niko od nas, sam, ne vredi ništa, iznad svega budite uvek sposobni da osetite najdublju nepravdu protiv bilo koga bilo gde na svetu. To je najlepša osobina revolucionara. Zbogom zauvek dečico, ipak, nadam se da ću vas videti. Ogroman poljubac i zagrljaj od Tate.“ Bila je to poslednja poruka jednog srca. Če više nije video svoju decu. Oca heroja, zamenila je Otadžbina Kuba. Če se preselio u večnost. Njegov lik će nositi revolucionari širom sveta kao svoju zastavu, kao zavet pobede. A Če nikada više od toga nije ni žeieo, ni sanjao. B

M. JOKIC

PARTIJA, VLAST I ČOVEK

Lični stav

ruže Jokiću, Primio sam „Deklaraciju o namerama". Hvala. Politička partija, baš kao i čovek, najpre mora da zna šta stvarno jeste, kakvi su realni društveni odnosi, i da se u njima traži svoje mesto. Želje moraju biti realno utemeljene, inače su puste. U vezi s tim, treba reći da još nije korektno objašnjen nastanak, razvoj i propast titovske ekonomske, političke, ideološke i psihološke strukture. Već pola veka celokupna zvanična nauka (a nezvanična, samostalna nauka nije se ni mogla formirati jer je završavala u podrumima robijašnica sa metkom u potiljak) služi promenljivim interesima vladajuće klike. Zato smatram da pre nego što se pređe na masovan politički rad, KP treba da okupi, angažuje i koncentriše intelektualne snage na sledeća 4 pravca: na objašnjenje ekonomske i političke strukture Titove vlasti, na titovsku ideologiju i na titovsku ličnost. Ekonomska struktura Titove vlasti Ako ne govorimo o idaiistički shvaćenim namerama, nego o stvarnim rezultatima, Titova ekonomska politika se u osnovi svodi na sledeće. Eksproprijacija kapitalističke klase se u svojoj najdubljoj suštini svodi na to da se ekonomski razvlasti stara i zasnuje nova eksploatatorska vlast. Profit je promenio vlasnika: iz ruku kapitalista prešao je u ruke titovaca, i poslgžio kao ekonomska osnova za formiranje nove klase, čiji su pojavni oblici: politička, privredna, vojno-policijska, prosvetna i druga birokratija. Übrzo se pokazala sva titovska proždrljivost, jer je ovaj eksproprisani profit bio nedovoljan, pa se pristupiio eksproprijaciji sitnih vlasnika: kafedžija, zanatlija, trgovaca, što je bila samo trenutna dobit jer se privatna sitna robna proizvodnja nije imala čime na prečac zameniti. Sledeća pljačka, kojoj po brutalnosti nema ravne, je pljačka sitnog parcelnog seljaka. Bez obzira na razne organizacione forme w među kojima je i tzv. zadružna, nova klasa je od seljaka nasiljem oduzimala sav višak njegovog rada, pa, mu je čak u masovnim razmerama razarala i materijalnu osnovu proste reprodukcije. Nije ostalo ni jedno privredno područje koga se titovci nisu dočepali i pljačkom ga razorili. Sve siromašnija osnova nacionalne privrede i umanjena reprodukcija jesu konstanta 50-godišnje titovske ekonomije. Ali, uporedo sa razaranjem nacionalne' ekonomije išlo je rašćenje titovske nove klase, dostižući relativnu brojnost bez presedana. Nerna društvenog odnosa, ni organizovanog ni spontanog, ni važnog, ni sasvim nevažnog, da ga ne nadzirava plaćeni titovac. Kada su se iscrpili unutrašnji potencijali za reprodukciju ovog sistema, potražili su se i našli imperijalistički prijatelji, čija se strategija kretala u dva pravca: 1. da Jugoslavija ne napušta sistem birokratske svojine i samoupravnog rasula, čime je živa trajno razapeta i 2. da se prikazuje kao komunistićka i marksistićka. Time je titovska birokratija, pored statusa unutrašnjeg pljačkaša, dobila i ulogu međunarodnog razbojnika čiji su se špijuni i teroristi uvek aktivirali protiv komunističkog pokreta, bilo daje on u Evropi ili po belom svetu. Tako se desilo svetsko čudo, koje je nepoznato drugim sistemima: da kapitalizam finansira proširenu reprodukciju socijalističke zemlje, i da podržava Titovu kliku navlasti, Ovladavši proširenom reprodukcijom imperijalizam je ovladao i promenom ekonomske i društvene strukture Jugoslavije. Ekonomska neracionalnost jugoslovenskog privrednog sistema bila je inspirisana i vođena imperijalističkom racionalnošću. Promena ekonomske strukture vršila se u uslovima trajnog kriznog stanja sa gledišta unutrašnje akumulacije. Mehanizam proširene reprodukcije, i sa njom vršene promene ekonomske i društvene strukture, pokretan je u imperijalističkom inostranstvu. Završna faza tog cirkusa odvija se sada: svojina titovske klike, koja je figurirala kao kolektivna svojina, a u stvari bila grupna, sada se übrzano pretvara u istinski kapitalističku privatnu svojinu. Time se titoizam konačno skida sa društvene scene. On više nije potreban imperijalizmu, ali zato titovci, kao grupni vlasnici po osnovu birokratskog položaja, postaju privatni vlasnici, i to večinom kao ispostava krupnog inostranog kapitala. Politički sistem Titove vlasti Ekonomskoj strukturi titovske vlasti prethodila je politička vlast, pa se čini da je ekonomika izvedena iz politike. To je tačno samo za onai orevratnički period

koji je trajao prvih nekoliko godina. Kada se sistem ekonomske pljačke konstituisao i relativno stabilizovao, ostvareno je jedinstvno ekonomske i političke vlasti, tj. titovci su imali i ekonomsku i političku vlast. A sama politička vlast je ostvarivala jedinstvo zakonodavne, izvršne i sudske, dakle bila je i ekonomski i politički totalna, i nije bila izvođena iz pravne procedure nego iz čiste partijske samovolje. Glavni subjekat ove totalitarne vlasti je titovska politička organizacija KPJ/SKJ. Ono oko čega su se lomili najveći filozofski umovi da dokažu povezanost ekonomike i politike titovci su u praksi dokazivali na najbrutalniji način: sva politička vlast proizlazi iz partijske volje, svi nosioci ove vlasti su partijski Ijudi, ekonomika je podređena partijskom interesu, a svi privredni rukovodioci su partijaši. Partijaje postala kolektivni politički i ekonomski vlasnik. U toku poluvekovne vladavine, ovaj sistem se menjao od centralizacije i planiranja na nivou cele države, pa sve do samopuravljanja i anarhije u najmanjim političkim i ekonomskim organizacijama, Ali ono što se uopšte nije menjalo jeste vladavina partijske mafije organizovane kao država. Od samog početka svoje vladavine titovska se klika postavila kao neprijatelj radnih masa. A kao rezultat takve politike, morale su se pojavljivati pukotine i sukobi unutar klike, i to uvek oko pitanja kako treba još više poniziti i opljačkati narod. Oko tog pitanja išli su svi ustavni, politički i partijski lomovi. A to je i logično, jer se sve više smanjivala osnova reprodukcije, a sve više povećavali eksploatatorski apetiti svih delova klike kojajejačala srazmerno ekonomskom i političkom slabljenju društva. U tom trajno kriznom političkom stanju, klikaje imala dva paralelna poiitička pravca u kojima se kriza i održavaia i produbljivala. Prvi se tiče ekonomike, a drugi državne uprave. U ekonomskoj sferi, klika je uvela tzv. radničko samoupravljanje, koje je svaku radnu organizaciju podelilo na dva suprotna pola: na radnike koji neefikasno rade i birokrate koji efikasno ugnjetavaju. Od radnika se tražilo da što više rade, ali da što manje misle, tako da se dobila totalna intelektualna blokada svih kreativnih snaga naroda. Titovci su prisvojili sferu mišljenja, a radnicima su dodelili sferu izvršenja, pri čemu je svo birokratsko mišljenje bilo usmereno na očuvanje lumpenske vlasti. U takvom sistemu, SK je bio politička organizacija koja je u svojim rukama držala i vrlo efikasno upotrebljavala sva sredstva fizičke i duhovne represije. Ova represijaje bila usmerena protiv komunizma i marksizma. A što je bio kažnjen i poneki zadrti buržoaski liberal, to je samo zato što nije shvatao imperijalističko-titovski program po kome svaki sluga treba da je disciplinovan, a ne da se istrčava. Što je SK bio više okrenut radnim organizacijama, to je bio sve slabiji u društvu, jer je koncepcijski bio orijentisan na sveopštu negativnu konkurenciju sve do otvorenog grabeža. To je dovelo do toga da su partijske organizacije iz svakog kolektiva bile u neprijateljskom odnosu prema svima drugima. Viša partijska vlast imala je još samo toliko snage da usmerava i kontroliše rad lokalnih partijskih mafija, tj. da održava jedinstvo takvog partijskog sistema, Koliko je takav politički sistem u radnim organizacijama bio kompromitovan, vidi se u njegovom raspadu koji se vrši pred našim očima, a da za njim ne kane ni jedna suza i ni jedna kap voska, Radni narod se oslobađa teške more, a i kapitalisani partijaši traže pravnu državu koja će im osigurati pljačkom stečenu imovinu. U osnovi je'ista linija sprovođena i u državnoj upravi. Boreći se protiv crkve i vere, titovci su usvojili crkvenu podelu jedinstvenog srpskohrvatskog naroda, totalno odnarođenim birokratijama u ruke su dali krvave noževe i sa nacističkim krvožednošću obnavljaju verske ratove kojih se Evropa stidi. Verske zajednice su promovisali u nacije, tim nazovi nacijama su dali atribute država sa svojim državnim upravama, svojom policijom, politikom, školskim sistemom i svojom nacionalnom ekonomijom. Nacizam je poslednje uporište titovske fašističke klike, jer su udarna snaga ovog nacizma raspadajući društveni slojevi kojih ima u radničkoj klasi. Naučno-tehnička revolucija ne stvara samo novu, intelektualiziranu radničku klasu, nego stvara i radnički otpad koji se drži prevaziđene tehnologije, prevaziđene politike i prevaziđene ideologije. Iz tog otpada se ispilio titoizam, koji već pola veka teroriše i jugoslovenski narod koji objektivno ide ka integraciji, a teroriše i onaj deo radničke klase koji tehnološki organizaciono i politički prednjači. (Kraj u idućem broju)

DRAGOUUB MIUČEVIĆ

KOMUNISTIČKA ISKRA, list Komunističke partije Jugoslavije STRANA 14