Arhiv UNS — Selo

многим местима: да све вредности које се Божјом милошhy јаве на нашем селу, дођу до правог и потпуног изражаја. Оживећемо све наше врлине, вратићемо дружељубље, заштитићемо чојство нашег сељака, којим се желе заоденути милиони човечанства. Прави сељачки синови, ако хоће и смеју, било од жене-варошанке или своје сенке, могу прочистити народне стазе да по њима крене живот песме, радости, поверења и љубави. Зар није право помоћи рад: што прилике траже, што добру води, што селу Отаџбини користи, што омладину јача, што ум оштри, што Цркви припада? Тај и такав рад биће у срцима школованих сељачких синова, где he се од данас вити барјак на ком, може свако прочитати; „Сељачко Право“! Ко верује својој зеници, ко слуша откуцаје свога срца, тај се никада неће преварити у свом раду. Ми нисмо туђинци: ни по свом имену, ни по свом раду, нити пак по своме држању! Нећемо наопако користити час свестраног упознавања, преко заједничке узданице Сељачког Права, нећемо сељаку усути кроз душевни левак никакав отров, в eh само праве, здраве и спасоносне лекове. Све што наш сељак не види, треба да види преко својих школованих синова; све што не зна, треба да га науче они који највише сељаку дугују; све оно, над чим наш сељак сумњиво врти главом, по својој личној. моралн ој и пагриотској дуж.^ н Ј Мо рзју " 1 К' л | ( | /гУУгП м *' —” I И, калаЧг'/Иl° питање бити или 1 пух fp.MMKfjr Грнијл ла |, ***° "итање бити или H( .,Wth, дух се.љачког Г ennja .сприсио се и од његовог се гласа небо проломило: „Недозвољавам, да се згази, пони- и зи и уништи оно наше народ- Ј но, оно наше од чега смо, л оно што има народни дух, н што има народни лик! Це- н локупно наше народно јело, 4 на ком смо дозвољавали да се с д омрси, наслади и освежи сва- 3 ки путник и намерник, слатко з је и пријатно, даје снагу и л моћ: само зато, што га је в наш сељак зачинио својом до- g брогом, својим врлинама, сво- н јим сузама те у њему госно- б даре осећаји правог народног n укуса, мириса и осећања. Нај- в већи мајдан из кога се наша Отаџбина снабдева свима сво- с јим потребама јесте наш се- V љак. Он је младост наше Р )таџбине. г

Најјаче стабло, из кога ни-7 милиони најлепших грана гранчица, пуно и препуно !Јслађег плода, јесте и остаје 1 ше село са својим сељаком. велике сласти његовог ' та често се пута на ово i Ј бацају камењем, али i рана даје нови плод! : р је понос Нације, у ње- 1 i м хладу налази се прави дмор, сенка му је дуга за . све оне, који познају годиш- i ња доба и временске прилике. 1 има своје гране, то | крила Отаџбине, цвет је , ka плод? Е, плод је сло- < ’ r ie извојевао сељак, ' I'fn једино сељак. ; ■ има, тада ' не-

сме, јачи смо од сваког душманина! За сва времена и у свима приликама, велико кандило вере и поштења, јунаштва и витештва, благостања и богаства палило се је, палиhe се најсветијим уљем сељаковом творевином. Душа нам је проткана само овом мишљу: служити селу и сељаку, јер је то најбоља служба, да се бране оне светиње: које је Свом Имену и Презимену, у Својој крви и души имају главно семе сељачко семе, које је господар над свима другим семенима. Срце нам је испуњено само овом жељом: да вратимо и очувамонајприроднију сељачку својину, сељачко поштовање. Мисли су наше из правог и законитог наци шалног брака. Јавно читамо крштеницу, на којој пише; Отац дух слободе! Мајка истина! У служби свом Народу, ова је крштеница довољна да наше мисли могу летети од села до села: да се могу веселити свуда, где се сељак весели; да могу јекнути свуда, где наш сељак јечи; да могу заплакати на свима местима, где наше мајке и сестре сељанке плачу! Као живо биће, пуно разума и напредне снаге - коме је Божја милост назвала добар дан, сељак тражи моћ*одбране, одбија од себе све штетно, чини велики напор ради општег добра. Ради ове урођене врлине нашег сељака што одбпја од себе све штетно, ми устадосмо и позвасмо: све сељачке синове, све оне који желе да остану веадни својом ј љубављу село% и сељака, t tfr'no Сте Пена 4 поло} к а Ј а > чост/ мил о рад^о 4^

Јавне штеточине

Раде no канцеларијам i, уживају на положајима, никако не могу да увиде да је ово земља, коју треба волети. Отварају разна предузећа, лове домаће и стране муштерије, а никако да искажу захвалност груди, на којој све зараде односе. Њима чинимо сви, што сами себи небисмо, само да јасно сазнају колико смо добри. Богаства слажу, признање закопавају. Свуда су први, опет незадовољни. Да ли су се прејели, да ли их неки црв гризе, то треба да видимо. У већини су никли из „преврата“. Кад чују народну песму, беже ко ђазо од крста. Народну ношњу не могу ни замислити! Избегивају сваки разговор о својој прошлости.,... Имају по неколико надимака. Мишић нових имена, на бради и по лицу често им подиграва.... Хвале све што је страно, ко да је страни дух створио нашу Отаџбину. Из тога круга који из дана у дан расте, измиле свакоднево разни агенти, највише трговачки и индустриски. Они имају по неколико легитимација, свака замењује нарочити избор..... Кад наиђе који странац, са породицом ради одмора и провода, они га „срету“. На питање: где су најлепше лепоте, која су најпривлачнија места за око, душу и грло, ови „агенти" сложно нас руше... Већи су пријатељи наших гостију, но наши. Не знаду шта је народна част. О нама овако говоре: крадемо странцима децу, пљачкамо за динар, нападамо жене, заражени смо најтежим болестима.,.. Лаковерни странци верују, беже и шире о нама најстрашније вести, на које би пашче за коцом заурлало, Где сте сељачки синови? Отварајте очи, јер he бити сутра доцкан. Стари се домови наших очева руше нови ничу али у новим не сија слика Светог Саве... Жртвујмо само пола дана, да их упознамо, толико нам треба, ако будемо гледали народним очима! Открићемо их, упознаћемо их! Ловац јавних штеточина.

Дижимо се, рађа се сунце...

Ах, што ме леђа тако боле? Да ли сам рђаво спавао, или сам нешто страшно снио? Свест ми је помућена, не знам шта сам снио, никако се не могу сетити. Мучио сам се, дуго премишљао сам, одкуда код мене оволики болови. Занет мислима, тражећи тај великиузрок, тргох се и прво што ми паде пред очи би страшан ужас. Кућа у очи те тамне ноћи била је пуна свега, а сада ничега. Авај мене, док сам ја био по сеоским и варошким кафанама, ја сам опљачкан. Полетим у двориште, спотакох се неколико пута. Казна од Бога, нисам слушао своје старе, који су ми говорили: „беж од рђзвог друштва“.... Срце ми хтеде пући, кад спазих празан тор Од 150оваца, ни једне. Штала, у којој сам имао десет крава сименталске расе, скоро пуста,. видех само једну мршаву, сиву, рогату, сву рњаву од плуга и јарма, око ње рој мува, а она се сирота немоћно и лењо брани. Из штале појурим у коњушницу, да видим шта је с коњима, мојим хранитељима. Тада ми срце хтеде пући, спопаде ra велика туга... Коњушница, у којој сам сво слободно време проводио, хранећи и негујући своје драге коње, из детињства нераздвојне другове, коњушница из које сам некада весело слушао снажни врисак младих ждребаца, који су ме својим вриском некад бодрили и на nocao вољу давали, како сам некад сретан, сретан био, сада зјапи празна.... Све што видех, то бејаху пауци и њихове исплетене мреже. Мреже бејаху тако дебеле, да би се веверица по њима пела. а пауци угојени, дебели... По њима сам познао, да сам ја био дуго година изгубљен: за своје мило село за свој дои. Ја, грешник, син села, сада се ираћам и молим да ми се дозволи улаз у велико коло, коло у ком ћемо сви заиграти народним Тражим опроштај, | , у сну немам МИ Ш - Јвч&укин. ем/ " С V.o4v ЦЏ® емљч. Nn, алц.та с\да виv димо? Дочекасмо, Д1 нас издаду школована браћа, да нас данас не познају они, KOje у свим радним данима одмењивасмо, за њих на I сунцу у зноју радисмо, за њих на киши копасмо, за њих у снегу дрхтасмо Сви ми знамо, сећамо се шта је ко жртвовао. Многи остадоше без најмилијег, или целог биha или тела. Многи остасмо без родитеља, браће и стричева, ти неустрашиви витезови: залише сваку стопу крвљу, борећи се лавовски, посејаше главе и срца незнано куда, а чије главе постадоше камен-међаш независности наше. Данас, међу живкма, колико има сељака витезова живих, нека се сваки сети својих патња, мука и ратних грозота, па да видите да ли се нећете стрести, дал вам се кожа при самој помисли неће јежити, али не од страха, ви сте били и остали витезови, вама реч страх није позната, но мо рате задрхтати над радом школованих сељачких синова На богатој мајци земљи, на крвавим разбојиштима, на пољима части, ми смо имали сваки плод, сваки залогај, да нам ма и најмање поможе школа и њена садања примена. Нису ретки случајеви, да ми чунемо школоване увреде, па чак и од оних, чије мајке кукају и празником. Славу славимо, бадњаке носимо, попу капу скидамо, учитеља поштујемо, весело у кадар полазимо, па зар нисмо добри? Где год се Косово помене, душа нам задрхти, где год гуслар загуди, ми сеууво претворимо, сву историју знамо, зар ми нисмо прави синови? Ни један просјак није умро пред сељачким домом, ни један путник није остао без конака и вечере у селу, ни један народни посао, где је ваљало Домовини корист дати, ми нисмо занемарили, па зар нисмо вредни? Ако смо добри, ако има за нас признања, које треба осетити и опипати, мило је Богу да нам се поможе. Не играмо, ко раније. Не певамо, ко давних година. Не носимо се ко што желимо, окренимо се селу боље. Шта he нам туђахаљина, шта he нам туђа вуна, шта

he нам страна књига, шта ће нам страно дошаптавање? Проговоримо слободно, ми смо у слободној земљи, она је наша, ми смо њени синови... Озакав рад, пун поверења и љубави, неће дозволити да сељак јечи. Hehe дозволити, да многи наш ратни витез уздахне: жалим што сам ратовао, жалим што не погибох. Жалимо, много нас боли, што ретко видимо наше посланике, наше миропомазанике народног поверења, да код нас дођу, да са нама деле све: и добро и зло, и радост и жалост, и весеље и тугу. Кадби нас имућни више посећивали, они би много боље упознали наше чувене природне лепоте, које сваког странца опчине и занесу, они неби никада остављали свој новац у стране бање, а тај је новац из наших торова, са наших поља, ливада и воћака. Браћо школовани, недајте да пред нама сељацима никне сахара, пустиња на којој се пржи сваки путник. Наша су уста братска, преко њих не изађе никада зла псовка да вас трује, није наше грло за врео песак. Ми смо жедни, али чега? ЈБубави праве браће, оcehaja и искреног другарства. Вратите се селу, видите нас. Вратите се браћо, вратите се селу, наша мајка плаче, чесма је пресушила, отац је обневидео, синовци осташе неписмени.. Вратите се А кад се ви вратите, кад прочитамо преко „Сељачког права“ да сте права браћа, цвеће са Торлака, никло из крви твораца наше Домовине, само ће вас окитити, ви ћете нам опет бити мили и драги. Имлјмо поверење, имајмо наде у „Сељачко право"! Биће нам путоказ у проходној и непроходној пустињи. Оно he нас најкраћим nyтем довести најближој лазини, где ћемо се у хладовини задовољства напити воде на извору правде, освежити се и ,лродул>е. ДГ - нВ. Баб.Н 1 КумодраЈћ. f

Прва помоћ!

Сне што дома Нину треба. све што пољопринредн користи, што село подиже, може се најлакше сазнати преко школованих сељачких синова, који се окупкше око „Сељачког Права“. Имамо адресе најбољих предузећа, најчувенијих фабрика, и то ћемо све стављати сељацима на расположење. Наши стручни сарадници препоручиће селу и сељаку, само оно што је најбоље, искључићемо и онемогућити све народне дерикоже! Окупили смо велики број школованих сељачких синова, који се не одричу свог села, по занимању су: лекари, инжињери, виши и нижи економи, адвокати, машински стручњаци и сви he они: сиромашнима бесплатно чинити услуге, а богатима уз скромну награду. Књиге о здрављу, о сточарству и воћарству, о живинарству и пчеларству, као год: о прављењу савремених устава, здравих бунара, утврђивање и обезбеђивање обала од поплава и бујица, имаће Уредништво „Сељачко право" за свакога који се се буде нама обратио. Молимо све: народне прваке да нас обавесте о обдареној сељачкој деци, коју треба кроз школу спремити, за велику сутрашњицу, на којој желимо да читамо: срећна је она Земља, кад јој омладина напредује на свима пољима! У редништво »Сељачког Права“

Значај народне ношње

Најјаче народно обележје, које јасније и боље говори, од сваког језика, које је огледало: славе и величине, моћи и богаства, јесте и биће народна ношња. Сам крој одела и начин шивења, показује вредност средине, положај села и дух времена. Задовољити младост, дивно се обући, изнети на видело што се у души догађа, то се све везом и шарама преносило код нас с колена на колено. Имати нешто, што народног борца храбри,и на историску славу подсећа, обавити тиме своје груди, да у њима брже, јаче и боље срце куца, то је могуће само код једног великог Народа ! Обући се тако, да људска појава на првом кораку сине ко златна јабука на врх барјака, то значи јавно, слободно, гласно и разумљиво бранити народне светиње, спроводити народне жеље, и бити мера народног схватања и расположења. Имати такву главу, која мо! же носити историју једног царства, значи и отворено сведочи: да та глава има соколове очи, сјајан образ, на ком не сме бити ни најмањи трун; осетљиво уво, које и најмањи . шум чује! Док смо се и овако носили, дотле смо се и познавали! Свући своје, где и најмањи део има огроман значај, а о^У* ■ ћи туђе, то је готово ' ство! Ценећи зна и * на Родне | ношње, осетир^* 1 свест рану . топлоту њ |f % ’ сТа Р и родољуб, Ј .нОгих наоодних пп ? Главини^бив'Л" Мил. и Проф. Универз. окупи око себе водећеличности престоничких друштава , установа, те тако постаде

• Друштво за чување иародне ношње*. Није му сметала дубока старост, није му сметала шарена садашњица, Г. Главинић даде прави устав за напредак, а велика увиђавност и љубав према селу и народном руху задахну животним духом и заједнички се састанак претвори у велико дело! Живо се сећамо, то се не заборавља, кад су наше мајке и сестре, преморене, устајале од ниских и сувих разбоја. Највредније су дневно ткале 4-5 аршина. Данашњи савремени, лако употребљиви разбоји толико су усавршени, да обична девојка може изаткати дневно 45—50 аршина. Нове преслице, које се ногом крећу, тако су згодне, да је боље имати у дому овакву једну преслицу, но звати читаву мобу! Ове и овакве разбоје и преслице, „Друшво зачувањенародне ношње *, већ шири у Народ, а сви, који купе захваљују и благосиљају. Уз помоћ здравствених Задруга, домаћина од људи и срца, лако се разбоји шире. Поред осталих успеха, ово је Друштво добило од Г. Др. Драгутина Којића, помоћ да се нарочито по зетској бановини одрже течајеви са стручним учитељицама. Правац пута и рада јесте: Београд-КосовоМетохија-Васојевићи са околином, Колашин-ПодгорицаЦетиње. Стари прегаоци и усташе за народно добро, треба да обавесте све поменуте Афајеве. 2

„С ЕЉАЧКО ПРА В 0“

Број 1