Arhiv UNS — Selo

ЗАВИЧАЈНА ЈЕСЕН

Ал’ стид, и младост, и понос од љубави су били jazu и pujez није дошла да дуги сан оствари... За невеселим твојим трагсм, шта то знаги, још и сад у души мојој крвари.

ЂУЗА РАДОВИЋ

ЗАВИЧАЈНА ЈЕСЕН

Знам да вјегности нема. Све је у нама, у срцу и уму. И смрт у мени дрема к,’о прелокано псето на друму. 0, све се, најзад, без плага сахрани! Кишица ситна к’о мрав ситан сипи у окно, у вид: све више се стани. И негујни дремеж око мене кипи. Јесен. На врата ослоњена боком прежива златну пређу илинштака. Чобанге, дјетић, ено над потоком гађе гладну краву паљбом кременштака. Сјекира се негдје у шуми замјеће, дрво је и расло да сјегено буде. Пада млет: к’с птић у хору да се заплеће. У грму два млада зеца се гуде. ...И на овом путељку завигајном можеш умрцјет’ сам, сам к’о да си на крај свијета, а све је ту за тебе везом трајном везано, све од гроба до цвијета. Ал’ шта?! Све си и тако без плага сахрани. Хтио бих само да из посљедње pujezu замирише незгажено сијено, још топло од сунгане млијеги, из оног сјенокоса у страни.

ЂУЗА РАДОВИЋ

СРЕМСКИ МОТИВИ

II На пољу, на њивама Руши се класје \зрело, За једно боље доба косци Раздрагано, весело певају.

81