Arhiv UNS — Selo

цијалне груие или сталежа већ и читаве народне привреде. Из тога произлази да су носиоци економске политике погрешно сватили своју улогу. Битна сврха економске политике, наиме, није само уклањање већ наеталих привредних тешкоћа, класних супротности, већ и спречавање да од истих не дође. То значи, да носиоци економске политике морају не само пасивно већ и активно учествовати у изградњи народне привреде, следствено улози економске политике (Мирковић) „која је сретство у рукама друштвене заједнице ради постизавања друштвених циљева”. То значи, да се економска политика мора заснивати на потпуном познавању међусобних зависности свих социјално економских појава, насталих привредном делатношћу људи, акоје једино могу објаснити померања социјалних и економских маса, испуњавајући социјални и привредни простор друштвене заједнице. Овако схваћена економска политика несумњиво ставља пред тежак задатак одговорне носиоце економске политике. Тешкоћа задатка не састоји се толико у одређивању „друштвеног циља”. Тај је дат врховним (оригиналним) постулатом израженом у тежњи „сачувати културну и економску независност друштвене заједнице претстављене државом”. Тешкоћа задатка напротив лежи у одређивању мера, позитивно утицајућих у правцу стварања тог друштвеног циља. Наиме, док смо друштвени циљ тражили са гледишта објективног,’ то јест независно од жеља појединих друштвених јединица, дотле морамо приликом одређивања „пригодних мера” стати на гледиште привредних субјеката, стварајући привредне јединице, груписане према врсти привредних радњи а међусобно повезане односима насталим разменом добара условљеном постојећим друштвеним поретком. Познавање баш тих стално стварајућих и мењајућих односа, изражених квантитативним релацијама, прететавља најтежи проблем за носиоца економске политике. Извесно је, да је познавање тих односа немогуће постићи само посматрањем једне привредне јединке већ напротив свих. Посматрања, према томе, морају бити управљена у правцу стварања колективних квантитативних и квалитативних обележја објашњавајућих не само бројем привредних субјеката и јединица, врсту, обим и успех њима обављаних привредних радњи већ и значај истих за целокупну народну привреду, За стварање тих колективних обележја неопходно је потребно прикупити емпиричке податке, које може једино пружити добро уређена државна статистика. Стога разлога чески статистичар Крејчи у правом назива статистику: „зрцалом јавне управе и господарског, политичког и привредног живота”. Добро уређена статистика свакако претставља најјачи ослонац државе приликом организације и усавршавања'

88

БРАЗДА