Arhiv UNS — Selo

ЈБутим писком поново зацвилише претоварена кола што су се тешком муком котрљала џомбастом и раскаљаном улицом села. Запињу снажни и угојени зекани, оштро пуцкета бич, а Митар пјени од љутине: „Зар оно шкембаво дериште вјерује да ћу ја доћи к њима? Може ме неко само мртва из освете у задругу унијети. Домаћин сам ја, па је мени мјесто међу правим људима. А тамо се све скупило што кад ручак састави одмах мора мислити на вечеру. Голотиња и сиротиња да курјак на најљућој сувомразици не би имао зашто зубом ухватити. Јок, није моје мјесто тамо” као да ее сам себи пзвињава, додаде Митар. Опет му се мисли прекидају, јер кола кроз широке вратнице улазе у газда-Војино двориште. Као велике, незајажљиве и похлепне немани са свих страна зинула су врата на дугачким кошевима, што брзо гутају једна за другим сељачка кола натоварена кукурузним клиповима. Широка колна вага испријечила се на средини дворишта, па кад на њу наиђу кола, она само болно задрхти, а газда-Војо одврне запорањ, оштро погледа бројке и довикне сину да запише. Хтјели би најчешће и сељаци да загледају бројке и уједначе вагу, да контролишу и припазе док се мјери, али се због тога жестоко љути свемоћни газда-Војо. Црвено лице са дебелим, гојнатим подвољком налије се крвљу, а лукаве, зелене очице сипају презриви бијес, док он запјенушен виче на сељаке: Посумњати можете у свачије поштење, али у моје никад. Кад се нађете у љутим клијештима невоље, онда сте питоми и молећиви као гладни пси. Преклињете: учини, спаси и никад ти то нећемо заборавити! А кад треба платити, онда још сумњате у моју вагу. Е, то је оно што поштена човјека вријеђа до самога срца. Па шта ида вам оде која кила више? То је опет за вас, јер куд би да нема мене? Куд, питам вас ? Носите главу на раменима, а празна вам је као тиква кад ископни! Ма нијеси тигазда-Војо дијете! Зар да се љутим још на ону уш? кажу сељаци, а у себи сви одобравају Петру. Људи Божи, знате ли ви шта је то посумњати у трговачку част? Дабоме, да не знате! Могао бих ја њега суду, па кад му натоварим на леђа адвоката Ацу, онда би тек знао шта је трговачка част. Али нећу да имам са сваком рђом посла умирује газда-Војо и лукаво гледа испод ока, како то дјелује на сељаке, а риђи бркови задовољно му поигравају на широкој горњој усни. Зато кад је Митар натјерао кола на вагу рече у себи: „Нек види да ја нијесам као други”, па далеко стаде у страну. Петнајест метера и два кила с колима! Добро си на-

КАКО ЈЕ МИТАР ПОСТАО ЗАДРУГАР