Arhiv UNS — Selo

сгрме, велике и низбрдице, шанчевп и јендецн. Где год се ко заглави н>ега су звали да извлачи. Имао је тај коњ снагу какву никада касније ни код кога нисам видео. Паша је био пастув. Ајгир у правом с.мислу. Не.миран, весел>ак, опак. Кобила јека имала је два ждребета, али нису били од Паше. Паша је опасивао кобиле осталих кочијаша у граду. - Јаој, што су то били коњи, не може да се заустави садашњп машин-бравар Предраг Василић звани Магаре, - руда између њих само што не пукне. Зекан Зелта је био као курјак, а дајем Злати зоб а она ми скине капу са главе. Игра се. Четкао сам их тимарио чешагијом и „сењао" гужвом сламе кад су мокри. Кажу да коњн не воле децу. То није истина. Никад ме ни један није ујео, нагазио, прибио уза зид. Поред штале била је собица са два кревета у којој су становали очеви момци - кочијаши и радници за утовар и истовар, Они и отац су понекад, кад је било повуци-потегни, употребљавали п бич. Шибали коње. Али и то су им они опраштали, а знали су колико их ко и зашто бије. Виђао голубове на Видовдан У животу малог Предрага толики силни коњи. А онда се дешава преокрет. Од бештија тешких окова испод којих пршти турска младеновачка калдрма, он се свом искреношћу своје дечачке душе окреће једном сасвнм супротном створењу. Лепој топлокрвној птици, глатког перја, ситних очију и танушног скелета. У седмој години у животу малог Предрага први пут се појавио голуб. Очева мајка, баба Љубица живела је у оближњој

Великој Крсни. У том селу је удата и очева тетка. Обе куће славе Видовдан, којп како се неки сећају, пада усред лета. - Ћале је имао фијакер, - прича Предраг Василић, - па нас све потрпа као данас што се натрпају у лимузину. Ошине коње и кад смо негде око пола пута почиње препирка ко ће у коју кућу, на славу. И у једној и другој кући је исто. Сир, кајмак, пихтпје, кувана н ладна ракија, прасетина, колачи и торте, алп ја се увек одлучим овако: „Ја идем тамо где има голубова." Дакле, код баба Љубице. Баба Љубица је имала обичне, сељачке, таванске голубове, Њен братић баш на дан славе узме мердевине, попне се и Предрагу донесе два голуба. - Једном сам таква два голуба донео у, град. Деда Велнмир ми је направно кавешче и одонда сам почео да драуш голубове. Голуб у супи Од она два баба Љубина голуба и неколицине који су слетали и остајали у Предраговом дворишту излегло се јато од 50 птица. Али, повремено, ствара јући расни одбпр млади голубар је неке поклонио, неке пустио да одлете на туђе кровове, а неки су, богами, заглавили и у супи. Он каже да је голуб најслађи кад се издинста. У то време у моди су били превртачи. Предраг пх је запатио око тридесет. Али када су из Београда у Младеновац доиесени внсоколетачп са ћубом, Предраг је своје голуждравце мењао за будуће рекордере. Пре двадесетак година кутшо је првог високолетача у Београду, у Таковској улици. Затнм је купио четнри на Каленићевој пијаци. Један од њих, „прсканп боз", био је добар високолетач и добар родитељ. Пренео је особине високолетача на јато. - Једног голуба ми је донела

ваздушна олуја, - прпча Предpar Василић, - Затекао сам га у дворишту. Био је исцрпљен. Стајао ми је поред ногу. Сагнем се и ухватим га - мужјак „текир-шпицастн. „Затим сам угзео од кума Рада женку „текирку-дуз" и спарио са оним „који ми је пао с неба. „Од њих сам извео мужјачића „шпицастог текира" и касније од „боза" кога сам купио од стрица извео „текирку шпицасту". Све младе добијене од ових голубова касније сам парио тако да сви голубови потичу од њих. Предраг сада има 50 расних голубова. Длп због тога што пзбегава парења у крвном сродству међу њих убацује голубове из јата београдског голубара Светозара Димитријевића - Чаве. - Једно је сигурно, - каже пасионирани голубар, - моји голубови су сви истог порекла и нисам дозвољавао да се убацују други голубови да им не измене особине. И друго је сигурно: никад нисам задржавао туђе голубове, увек сам их враћао и нп сам их задржавао у голубарнику. И Предрагови голубови су ношени елементом често одлетали у далеке крајеве. „Кад се опусти само рашири крила и већ је у Краљеву". Дописницама су му јављалн да дође по њих. Ишао је у Свилајнац, Аранђеловац, Црепају... - Било је и тога, - каже Предраг, - да нађем голуба а онај на чији је кров слетео заволео га. Ја му га поклоним јер имам његове родитеље и могу таквог поново да изведем. Никада ми није жао да нађем свог голуба код неког ко га пази. Купац из Деспотовца Предрагов отац Душан одмах близу њихове куће држи кафа-

ну. то је мирна кафана, чиста, без музике. - Сви гости овде у кафани знају да сам голубар, - прича Предраг Василић, - али мене радује што је и мој десетогодишњп син Андрија заволео roлубове. Познаје сваког голуба у око. У кафани су раније имали музику. Али стално су избијале туче, вазда гужве п свуда је било срче од разбијеног.стакла. Предpar се просто разапео од посла. Ради као машинбравар. Будно пратн голубове и голубарнпк. Помажс у кафанп а на брду изнад града засадио је воћнак од три стотине стабала који ће ускоро попети род свакојаког воha. Али ма о чему причао, мало-мало па настави о голубовима: - Осим голубова Светозара Лнмитријевића - Чаве, највише ценим оне Миодрага Стошића из Жаркова који има надимак Рокин и Петра Жаркова из Земуна. Као и сви голубари Предраг не може да смисли когше. Прати их и разазнаје били они раширених или скупљених крила. Кружили или се прикрадали. Јсдног копца је гледао кад му је ухватио голуба у ваздуху. „Појео га и бацио ми само перушку." - Ево, три године уназад коп ци из околних шума сатрше нам наше љубпмце. И с мачком сам имао муке. Затекнем је у летњој кухнњи. А и раније ми је давила голубове. Ухватим је рукама. Свег ме је изгребала. Отимала се са мном за голуба. Једва сам спасао младог голуба. Излазећи нз града видели смо голубове који кљуцају по тротоару. То су они којп су у селекцији давно одбачени. Али су верни своме крају. Лете са крова на дрво, са дрвета у заветрину. Иако су далеко од голубара ближи су људима. Чак су неухватљиви и за копце. Зато што се ове птнчурине, ипак, боје њиховнх заштитника. У седмој години у животу малог Предрага први пупг се појавио голуб: али то тада нису били високолета чи.

41