Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

џевердаром, да се отмемо из туђинског ропства, него и да можемо самосвојним душевним ЖИ В O T 0 м жив и ти. Даље, ниже ће поштовани читаоци „Виле“ из неколико цитата из Миклошићевих дјела, што се на нас Србе односе, разабрати, каквим одушевљењем је ои писао о појезији срнској, какву лијепу је науку дао Србима и Хрватима, да у данашње вријеме што свјесније размишљају о будућности својој о увјетима за бољи и сретнији народни живот. Засдужио је Миклошнћ, да се око његова одра пскупе сви преставници интелигенције словеиске, —■ да му својим прпсуством одаду почаст заслужену. Код свечаног погреба Миклошићева присуствовала су збиља сва сдовенека академска друштва у Бечу; Велико-руско „Буковина“, Малоруско „Сич“, Српско „Зора“ Словеначко ; „Словенија“ Чешко „Академички сполек“, Пољско „Огниско“, учене корпорације из свнх словенскнх земаља изразиле су своје саучешће за губитком овог великог радника у науци. Само једино словенско друштво хрватско академско друштво „Звонимир“ демонстративно није присуствовало у Миклошићеву спроводу. Овај акт хрватског друштва „Звонимира“ директно и индиректно одобраван је у јавном мнијењу хрватском. Није први пут, да је хрватска младеж, скупљена у једном књижевном академском друштву, разликовала се од осталих словенских сличних друштава, кад је требало одати почаст једном учењаку онаке величине као што је био Миклошић. Ово исто друштво годнне 1883. 28. маја у својој главној скупштини усвоји једногласно и као закључак прими предлог управног одбора, који гласи; „Хрват. акад. друштво „Звонимир“ не може и неће учествовати у Мпклогаићевој слави 1 ) уто вријеме је позвало еловеначко друштво „Словенија“ остале Словене, да прославе Миклошићев седамдесетгодишњи рођен дан. Да ли је ово друштво, у ком је скупљена омладина хрватска на овдашњем свеучидишту, овим споменутим ријешењем и одсуетовали од Миклошићева спровода доказало, да је ехватило цијељ своју добро или хрћаво, то остављамо другима да суде. Ја само напомињем, да су сва ова номенута друштва и хрватско „Звонимир“ и српско „Зора“ књижевна, да им је цијељ, да набављањем књига, часописа, и научнпм иредавањима потпомажу образовање својих чланбва, да обавјештавањем међусобпим настоје, да поједини чланови добију, што бистрије и јасније погледе за пресуђивање потреба свога народа. Цијељ доиста племенита п очигледија је за сваког образованог човјека, да се на оваком једном страном, њемачком универзитету за словенске ђаке овака друштва су од велике потребе. И узевши ово у обзир мени је а и многима непознато, да наша хрватска браћа и овом приликом не документираше своје толико пута спомињано (~словенско“) гледиште, те се не нађоше заједно са осталим Словенима, да одаду почаст једном тако заслуженом и ученом Словену, као што је Миклошић Та ено у Клаићеву „Viencu“, broj 11. од ове године стоји; „Miklošić је bez sumnje najveoi do sada jezikoslovac u slovenskom svijetu, a i u cieloj Evropi mu je malo premaca . . . .“ Miklošićevo je ime poznato po svemu svietu, gdje 86 mari za nauku, njegovu se snažnomu umu i silnomu radu divi sva Evropa . . .“ За бадава je то, то н „Звонимир“ зна, да је тако велик, али јест нешто, што Миклошићу „Звонимнр“, па чак и као озбиљан лист познати „Yienac“ опростити не може. Баш ово сам и намјеравао да споменем у „Вили“ мало потање, јер је као што рекох, сувремено. Изван сваке је сумње, да филологија као такова није Бог зна какав фактор, да рјешава питања народносна. А и људи, који сав свој живот посвете изучавању фидолошких опоменика, који се баве постављањем закона у језику и т. д. тешко, да имају времена, да опредјељују правац политичког рада једног народа, да једном или другом народу помажу или одмажу у том раду. Исто је тако изван сваке сумње, да и Миклошићу није било ни на уму, нити је имао разлога, да шкоди Хрватима, кад је казао, да су Штокавци Срби, Чакавци Хрвати, а Кајкавци Словенци. То је било његово увјерење, као научењака. То се внди баш из његовпх властитих ријечи. Пошље своје тврдње, да су „Пlтокавци“ Срби, да источни предјел Српства обухвата Српјем, Банат, сјеверну Србију, Ресаву, источну и Стару Србију; западни предјел Српства обухваћа Црну Гору са Боком Которском, сјеверну Албанпју, Дубровник, Херцеговину, Босну . . .

*) Види „Миклопгић и Хрвати“, одговор Матију Мургеу, од Вели.мира Дежелића, у Загребу 1888

Бр. 7

БОСАНСКА ВИЛА