Arhiv UNS — Zabava

ПОВЕЋАЈМО СВОЈУ ПЕНЗИЈУ

НАГРАДНА ИГРА БРОЈ 8

ДРАГИ ЧИТАОЦИ Овог пута објављујемо осму, поспедњу НАГРАДНУ ИГРУ БРОЈ 8 Тиме Је наш наградни циклус ЧИКА-ВЛАДА ВЕЛИКИ РАТНИК, завршен. У идућем броју почињемо нови наградни циклус, Но, о томе опширније у идућем броју. Овог пута пропозиције су исте, као и до сада. У причи број 8 ПРАВА ИСТИНА 0 ЧИКА-ВЛАДИ опет су се поткрале три битне грешке. Ваш је задатак да их откријете, подвучете на тексту, да читко испуните купон, спакујете све то у коверат и пошаљете на познату адресу: ПЕНЗИОНЕРСКИ ПЕТАК (НИП ЈЕЖ) Београд, Теразије 27 ЗА КОНКУРС. Наш је задатак да објавимо купоне са тачним решењима и доделимо шест награда: ЈЕДНУ У ИЗНОСУ ОД 500 ДИНАРА и ПЕТ ПО 100 ДИНАРА Да се подсетимо: ваши одговори за наградну игру број 8 треба да стигну најкасније на дан 11. маја 1973. године, кад излази следећи број нашег листа. Одговори који стигну после тог рока неће се узимати у обзир за награду.

Драги читаоци, ево смо на решењу наградног задатка број 6 ЧИКА ВЛАДА СОЛУНАЦ. И овај задатак није причинио велике тешкоће, јер су читаоци масовно откривали грешке. Оне су очигледне. 1. Планине Требевић и Похорје су на сасвим другим крајевима наше земље, 2. Жорж Клемансо је био политичар, а не војно лице и 3. Орден „Братства и јединства“ је код нас уведен тек после последњег рата. Од мноштва тачних одговора, неподмитљиви бубањ је изабрао следеће срећнике: ПРВУ НАГРАДУ у износу од 500 динара добио Је Радивоје ЈАНОШЕВИЋ, Шабачки пут 445 ЛОЗНИЦА.

Пет награда по 100 динара добили су: Милан ИВАНОВИЋ, Пожаревачко Велико Село, општ. Мало ЦРНИЋЕ Слободан НАДБАНТИЋ, В. Палексића бб БУГОЈНО Ангелина МИЈАТОВИЋ, IV Краљевачки батаљон 1, КРАЉЕВО Милош ЕРЕМИЋ, Милована Маринковића 29, БЕОГРАД Миливоје ВАСИЋ, Ул. братства и јединства 11/13, МАЈДАНПЕК. Срећним добитницима честитамо на наградама, а свима осталима желимо више среће у наредном броју.

ПРАВА ИСТИНА О ЧИКА ВЛАДИ

КУПОН 8

Па знате шта, децо Јесте. Мислим, није. То јест: није то било као што сам причао. Односно, помало Јесте, али више од тога ниЈе. Али не можеш одолети крене Језик, разради се машта и хајде, де? Како да не испричаш? У ствари иде факто, рато- , вао сам Ја и у последњем рату, ниЈе да ниЈе. То Јест, онако... у комори, по кујни. Али нема везе, и то се рачуна. И пише у књижици. Од четрдесет и четврте. Добровољац. Једино то, добровољац, ниЈе баш ... и помало Је смешно, можда сте и прочитали... али Јесте, брате. Овако Је било. Ја сам у то доба, то јест у јесен 1944. године био у селу. У Србији, у околини КрагуЈевца. Знам тачно октобар месец. И Једне вечери, ето партизанске Јединице. Вод ли беше, чета не знам, тек чуо

сам: принадници далматинске јединице. Момци неки, а богами беше и матораца као и Ја. Воде и натоварене коње. Ја баш луњао по селу, кад их сретнем. Па ће Један од њих, вероватно старешина: Друже вели знаш ли ти пут до суседног села? Ја, наравно, знао. Ако немаш ништа против да нам покажеш пут, па се после врати. Пристао Ја из цуга. Што да не до суседног села има-нема три километра. Плус, знао сам: у селу нема усташа, ваздух Је чист. Јес, али кад смо тамо стигли ноћ пала увелико. А онај друг, све љубазно мени: Друже, што нас не би одвео и до другог села, Јасно ако знаш пут? Ја, нормално, знао и тај пут и пођем. Па онда до следећег села, а ту већ балдиса-

ли од умора, па смо сви спавали. Онда ујутро их поведем до суседно!' села... И тако, прође месец дана, Ја их све водим... Док мени не дозлогрди, па пођем код командира чете. ДаЈте ми велим петокраку и учислите у борце, досадило ми да водим. Па тако Ја децо постао партизан; Е сад, Јесам ли добоо

всљно ступио, или нисам, бог ће га свети знати. Пише добровољац, али истина је таква, чули сте. Иначе о свему овоме се и писало. Одмах после рата почео је да излази хумористички лист „Страдија", па је све ово, као анегдота из рата, и одштампано... Чувам те новине само не знам где сам их затурио.

Анегдоте из ратова

НИЈЕ СА ВИСОКА Вест о капитулацији Италије стигла је у јединицу два дана по сле објављивања. Осамнаеста славонска бригада тада се налазила на планини Равној, у Славонији. Један од бораца који је имао прилике да први донесе ту вест, приђе митраљесцу Мату, па му весело рече: Смрт фашизму, Мато! Пала Је фашистичка Италија! Е, нека, друже, ниЈе са висока! одговори му Мато с оним далматинским поносом.

УЛОГА Немолимо бораца из батаљоиа имало је да одигра скеч „Наоамеренч Шваба". Скеч је био молективгао дело четворице бораца из истаг ба таљогаа. Пре него што су дефинитивно подељене улоге Вloдила се дуго препирка око тота шта ће ко играти. Нико гаије хтео да игра Кемца, На импровизова(ној говорници, у приоуству читавог батаљона и великог броја сељака, изводила се сцена кад се „сељак" рве с „Немцем“. И кад су већ ови гледаоци очекивали победу „сељlжа“, „Немац“ га обори, стаде му коленима »а проа и глаоно му рече: Јесам л,и ти говорио да је за тебе улога Швабе?!

ЗАР ОН? Уочи саме Нове године 1943. у партизанској болници на ослобођеној територији борац Мића Ћорак иокористи одсуство дисциплине у овогодишњој ноћи и попи флашу ракије. Баш у тренутку кад је са жаљењем констатовао да ракије више нема, набаса на њега Мехо, старац из оближњег села коЈи Је помагао у болници. Мића, трудећи се да у новогодишњоЈ ноћи каже старцу нешто паметно и лепо, рече препличући Језиком: —Ти си, деда, велики антифашиста. Ко, зар Ја?! запрепасти се Мехо. Ма нијесам Ја, болан, то, ниЈесам. Ја сам уз народну воЈску, уз партизане.