Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

300 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

А Рајић написавши катихизис — по руским катихизисима подиже вику до неба, и не стиђаше се јавно српске архијереје — | Синод — од 1770—75. преставити као пуке незналице — све да је

оно истина, што је он за њих рекао, у што се пак према досад реченоме мора јако посумњати. -

Ако ико, Рајић је требао да зна, какви беху велики учитељи св. Василије, св. Јован Златоуст и св. Григорије богослов, и какве они неправде у животу не поднеше, па трпљиво сношише и носише свој крст. А он као калуђер, који је положио завет послушности и сиромаштва, подиже вику до неба, што ја написао катихизис, а за њега није добио 600 фор!

Рајић је себе и сам, а и иначе је био и за живота и после смрти сматран и држан за најученијег калуђера српског, његова се ученост на све стране уздизала и ако његова дела — томове грдне — и то не само она, која и данас леже нештампана у патријарашкој библијотеци, него ни она која су штампана, као н. пр. „Историју“, мало је ко од Србаља и прочитао, и то већ и с тога, што је његов језик ретко ко био у стању разумети.

Па кад би се хтео данашњи који наш историчар да подухвати

да прокритикује његову „Историју,“ — као што ми овде прокритиковесмо његову „Историју катихизиса“ —; али би сиромах Рајић изгледао чудан и смешан и шта он све није знао при пизању своје „Историје.“

Навешћемо само нешто из његове „Историје.“ По њему је Прибац, отац кнеза Лазара био „благородни син барон“; учени Рајић не знађаше да се година од створења света почињала са индиктом 1. Септембра; Рајић се неизтинито позивао на Данилов Родослоз, да се тобоже кнез Лазар у Пећи или Призрену прогласио за цараи царском се круном венчао — и ако он не беше цар, но само кнез; Рајић је од Запцов — Багко — Бећекој (тако су Турци називали Пирот) направио „Заркиве или Црквиште;“ Рајић се на више места позивао у својој „Историји“ на Орбина и Мавроурбина, као на два историчара, дочим је само један био Мавро Орбини. (в. Иларијонов „Кнез Лазар.“)

А кад бих хтео човек — историчар — озбиљно да целу Рајићеву „Историју“ прокритикује; Какав би тек тада изгледао Рајић као учењак !

Као богослов је заборавио на речи апостола Павла: „Тв кто еси, седан чеждемв раб, своем5 господеви стоитђ или паддетљ.“

Није дакле Рајић био позван да суди о „незнању“ српских архијереја. Онај горе би њима судио што се нису постарали да науче оно, што им је као архијерејима дужност била знати, кад би стојала тврдња Рајићева да један Видак, Путник, Петровић, Кнежевић не знадоше ни то,да св. Дух исходи само од Оца и остало.

При крају своје историје катихизиса рече Рајић.“ — — У ово краткој повести како стање, тако и прикључења српскога катихизиса садржава се, зито је све по истини изображено и са свима околностима савесно написано. А описано је не зашто друго, но да би они, који не знају, нарочито потомство српскога рода, поуздано знати тогљли постанак своме катихизису, произведење и свршетак,«