Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

306 __Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ж ж »

Како је као што видесмо Рајић започео писати речену историју свога синодалнога катихизиса 19. Јунија 1795. у манастиру Ковиљу ; то је требао до тог времена и испричати је.

Међутим он то није учинио, него ју је завршио с 1775./6. годином.

Из којих разлога он то не хтеде учинити, не знамо; ну, биће, да је није хтео из ових разлога продужити до 1795. г.

Како је наш народ после првог Регуламента од 1770. г. почео с неповерењем да гледа на рад својих архијереја, држећи, да је њиховом кривицом — слабошћу — аустријска власт издала Регуламент, у ком је сматрао и држао крњење и гажење народних привилегија; није чудо, што је с неповерењем дочекао и Рајићев катихизис, ког је власт бесплатно раздавала народу и школама.

Благочастиви Панчевци рекоше у своме писму од 21. Јан. 1778. своме владици Мојсију Путнику за Рајићев катихизис: „— — равње намећу се нам и деци нашој от Немаца шчампане книге, катихизиси, псалтири и часловци, от чега ми заиста имамо худом напредку у нашој вјери надати се...“ (в. „Беседу“ за 1868. стр. 63.); Вуковарци рекоше: „— — Јошт видимо међу нами једну књигу: „Малвш катихизисљ“, која је незнамо от кога састављена — а то је био Рајићев катихизис — и да се наша дјеца по варошах и осталих мјестах от Њихова Величества, а чрез нашего г. митрополита под именом дара раздата, уче, у коме катихизису онај сочинитељ најпоглавитие пунктове, кои нашу вјеру и закон утверђују, јесте оставио — за ништа спомиње: за ког онога сочинитеља или афтора срамота да буде, восточнаго нашего благочестија јерусалимске свете цркве сином назвати се, и онакову книгу на свет издати, а правду и тврдоћу нашега закона оставити, и свјету се не показати но сакрити (в. „Љетопис“ књ. 96. стр. 83.).

Ето, Какво је мњење наш народ имао о Рајићеву катихизису и после 12 годишње његове употребе — учења — у школама.

У овому броју сви дјелавци који подпуно плаћју узму, а невјерно и немарљиво дјелају и труде се.

12) Превара у миразу или добитку, кад тко по смрти чијој кривим и лажним начином добие његово имание, или кад тко потвори себе сином, или најближим у роду или фамилији ког умрлог и учини се насљедником његова добра.

13) Превара у настојничеству, кад као мајстор или рачунџија или какви други настојник или ортак от ортака затаи добитак, или већи потрошак учини господину свом, или би обадвое ово чинио и себи крао, ово је у малом настојашчеству грјех велики, а колико је већи и тежи у настојашчеству царские прихода и расхода одашта цјелом царству чини се штета, а још особито бива нужда налагати народу већју порцију и данак, А овој теготи сваки је кравац, тко царску касу подкрада.

14) Превара на суду, кад судија по миту суди, и Све ако би право или криво судио, краде онај, који узима мит,

15) Преваре у посвјашченији Архиерејства и јерејства, и други степена црковни по миту, које безаконие именуе се свјатотатство и симонија,

16) Превара от командираца у ванџаменту постављати злочесте и недостојне људе, све ако и не би чинили по миту, зашто што је даје злочестим, оно се отима от достојние, а сврху тога и царска каса уништа пропада,“