Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 295

КЕ. Хогаш гтбпдеј зјећ Фапп деше Вебаоп 2

А. Ап ејпеп таћгеп боб пад ап етег ђе сепдег Сеулзећећ уоп етпег 21киши сеп беећекећг >

К. Хоће: утећ ди, дазв да ет Соб веуе 2

А. Паз |86 сеуујев, Фазз Фјезе жешћеће под сеђгесћнеће Уењ већ вејраел глеће ћађе етвећафеп Кбппе, уедег 5јећ вејрафеа еграбеп тад. ЈЕз егћеПе! ајзо Чешћећ септе, Фаза еја етуег ппа АШтаећшкег Зећбрјег Фегвеђеа, дав 155, Соб Фа зеуе, Чег апећ ај5 еп ууејзевјег ЕИгзогшег Иг вере Ђемеп и утаћећ,

К. Улаз ћаг Чапп еје једе Регвоћа Аг Ђезопдеге ЕјгепзећаНеп.“

А, Павв Соћ дег Уајег уоп зјећ зет рај, одег ппсеђоћгеп; Соб дег Зоћп уоп Еулокећ сеђоћтеп; џпд боб дег ћеШсе Сеј апећ уоп Еупакен апзоећепа зеуе.“

КЕ. Кип и зећ бретепоћ дазв д4и уоп бон дет Уајег, пад Соб дет Зоћо ејпе теећје Меупшпе ћазб, ва пат је ууав сјапђев! ди уоп ћећ, СејвЕ 7

А. Пет ћећ. Сеја! 15 Фе Албе Регаоћи Фег ћеп. Огеуташекен, ппа ет маћгег Соб, дег ши дет Уафег пад деш Зоћпе ејпев М/езепз 186.

Из наведеног се јасно види, да не стоји ни она тврдња Рајићева (42), ла кад му је Синод поднео на увид комесаров катихизис и упитао га на његову тврдњу да је то Канизијев катихизис: „ Одкуда знате, да је римски“, одговорио му: „Отуда, јер кад сам био у Коморану у школи код језуита, сваке суботе морао сам са осталим саученицима да из њега на изуст лекцију изучавам.“

Син је одувек рођен (испушта „од Оца“) и Бог Дух Свети од увек изилази (испушта „од Оца“ те би се још увек могло додати „од Оца и Сина“ или порјсте подразумевати).

Нејасно се изражава и о Пресветој Богородици, кад на питање „Па ко је онда била Марија мати Његова,“ одговара: „Она је била безгрешна Дјева из племена Давидова, која, је пре у — и за рођења увек остала Дјева (овде не каже „за рођења Спаситељева“, те би се могло разумети и за »рођења Свога“, што би изражавало догмат римокатоличке цркве, да је преблагословена Дјева од својих родитеља безгрешно зачета), после своје смрти пак узнела се на небо (ово потоње учење такођер је својствено једино римокатоличкој цркви, пошто православна црква чува само стару традицију, да је после смрти Богородичине Спаситељ одмах примио душу Њезину у небо, а тек после и тело њезино).

Кад говори о врховној глави цркве, није јасан овај одговор, пошто свакако садржи алузију на папин примат: „Христос је на првом месту (најодличнија) врховна поглавица исте (цркве) али и црквени предстојници као намесници Христовњ (Катсћеп Могзђећег ај Зтанћакег Сћл5б) сматрају се поглавицама исте.“ Овде дакље избегава назив „епископи“, а место њега ставља „црквени предстојници као намесници Христови“, плурал пак није тешко претворити у сингулари тада би изишло формулисано чисто римско учење о примату.

Црквених заповести спомиње место 9 само 5 (по учењу р. к. цркве).

Говори затим засебно о опраштању греха (АБ]аз5 дег 58пдеп), где дели грехе у „смртне“ и „опростиве (ЈаззИсће)“ и док они први воде вечне муке, ови други заслужују „времениту казну“. Дакле јасно изражено учење р. к цркве о „чистилишту“.

У одељку „О љубави“ излаже заповести божје по учењу р. к. цркве. Другу наиме заповест Божју испушта, а трећа му је заповест православна друга и т.д. све до десете, коју онда дели у два дела тако, да православна десета заповест Божја чини у овом катихизису (као и у свима р. к. катихизисима) 9. и 10. заповест, да би се нашла замена испуштеној другој заповести Божјој.

Могло би се још неколико примера привести, али држим, да је и оволико доста да се докаже претежно римокатолички карактер овога катихизиса, те је по себи јасно, да га св. архијерејски Синод од г, 1774. никако није могао као православни прихватити.