Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 7

Навелисмо, какве су све књиге црквене морали имати све- | штеници по инструкцији и правилима од 1732. и 1733.

Па кад би се нешто данас наредило, да од свештеника и општине до свештеника и општине неко из двора — а не окружне проте — заиђе и разгледи: каквих све књига нужних свештенику има данашње свештенство и цркве; на каква све чуда и покоре не би наишли ! -

Код многих данашњих свештеника — и то и на најбољим парохијама — не би нашао ни једне нуждне му своје књиге, а код

многих у опште не би наишао ни на какву књигу, јер доста има њих којима је сва библијотека: „Застава“, „Браник“. „Србобран“ или „Српски глас“, и то само последњи бројеви. 1

_ Данашњим даном нема ни 10. богослов свију нужних му књига,

а који их и имају, по свршетку богословије обично их продаду.

__А да је среће и увиђавности, требао би сваки да има све нужне му књиге, јер имају све — осим одела — бадава у семинару, и ретко је који тако сиромах да их не би могао купити, а који је сиромах, том би требао семинар купити, као што му и хаљине даје,

и то не само да их има за време школовања, него и доцније.

И у опште, требало би одредити, да је сваки свештеник дужан имати најнужније му књиге штампане, као литургику, моралку, типик, догматику, библију, зборник, црквену историју.

Кад је за време Вићентијево 1733/4. год. могло сиромашно свештенство да изда 20—40 фор. за књиге, зашто не би могло и данашње2 Или многи мисли, да уз „алт-дајч“ мебл не би „пасовала“ смерна свештеничка библијотека!

Мислио ко ово, или оно, свакако је неопростим грех, што данашње наше свештенство слабо набавља и троши на књиге.

А тако исто и многе наше цркве немају нужних црквених књига, а и што их имају, налазе се у јадном стању — повезане.

А не знамо, како би изгледало код гдекојих свештеника и кад би се обавио с њима испит, не из чега другог — односно из оних штудија „данас преподаваемих“ — него само из онога, што је арх. Вићентије 1733/4. испитивао свештенике! Јер, има на жалост свештеника и данас, који кад једном постану паросима не завири у књигу. |

Да се по смрти митрополита Вићентија настојало да се свештенство влада и живи по правилима његовим од 1733. год., која су наскоро у заборав бачена, те их је митрополит Павао Ненадовић поново издао и проширио Августа 1753. и настојао да се по њима свештенство влада, и у опште да суи пријамници Вићентијеви и Павлови продужили њихов рад; данас би код нас у сваком погледу друкчије стојало.

Па како је код нас данашњим даном мање више наше парохијско свештенство само себи остављено, јер данашње окружне проте немају оног делокруга, ког су имали ексарси, с тога и немамо онаквих извештаја о парохијском свештенству и калуђерима, каквих имамо из доба Вићентијева и Павлова; требало би при грађењу