Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

210 _ Архив за историју српске правбславне карловачке митрополије

ХГ Љубезни Брате!

Мислили смо грјадушче недеље отходити у Арад, да тамо попишемо вешчи почившег Господина (владике темишварског Јосифа од Путника, који је 4. Нов. 1830. умро у Шиманди, свахилуку његове матере), но данас ми пише милостива Гопожа стара (мати Путникова), да није тамошњи фебиров Деже код куће, а вицишпан је болестан, тако би всуе тамо ишли; и казала је да ће ми писати, кад фебиров дође, да ми тамо дођемо.

Био ми је данас Архимандрит Кенгелац на ручку. Кад овамо дође, ми му се насмејемо, јер једнако спрда. Држи се за великог Богословца, и радо се дишпутира из Богословие; и самном се један пут дишпутирао, а сад више неће, каже да сам ђаво карловачки! ја се смеем његовим Теологическим квестиама н. пр. зашто Августин ние у Синаксару и прочии. ја му кажем може бити да зато ние Августина у Синаксару, (у месецослову међу светитељима) што је ползно у Манихејску јерес, но он је сва опера своја ретрактиро. Но то је велики таки теологически вопрос како кад би ткогод питао, зашто Ангели, кое је Јаков у сну видио, да по љествици восходе и нисходе, нису летили кад крила имаду, него су се верали по мердевинама горе доле, и тако даље. Он је узимао доста пута од покојног Господина (Путника) новаца на облигацие, и ја сам му пре писао, као и прочим дужником да донесу новце, пак ме данас пита, како сам му могао то писати, да како велим, моро сам вам писати, да платите, зашто би вели платио, кад ће се опет дати новци под интерес.

Има овде један леп крст од шмарагда с брилијанти, на златном ланцу, кои је Кенегенац, покојном Господину у име дуга свог заложио, кога каже да је на лицитации епископа Шакабенте (јисиф Јовановић-Шакабента владика вршачки. Умро у Вршцу 19. Дец. 1805.) купио. Једнако иште да му вратим тај крст, а ја нећу, него кажем да плати дуг. Нуди ми да купим, но откуд ми новци да дам затакову драгоцену вешч.

Кад смо преметали папире покојнаго Господина нашег (Путника), нашао сам многа приватна писма Њиове Ексцеленцие, и узео сам сва себи. Било је једно на Тому Видака кое су Н. Е. јешче у Марту 1827. поводом смерти Брунцвика Јудекса курие пророческим духом. Томи за Г. нашег писали, и Томи охотњејше препоручили, да говори Г. Епископу, да гледа за свој недостатак тјелесни, (Путник је био просут) јер ће тај недостатак њему макар кад смрт проузроковати. Ово сам писмо на прошение старе Госпоже Матере Епископове њој дао, и она га код себе храни, као особити знак благоволенија и попеченија Н. Е. о сину њеном, Нашао сам и оно благословение Н. Е. почившем Г. Епископу дано, да може на једној литургии више рукоположити, и то ћу Н. Е. послати. (Ово смо писмо штамали у „Српском Сиону“ за 1904. В. бр. 471. наше „Библијографије“).

Нашао сам овде једну звезду Леополдовог ордена; не знам како је овамо донешена.