Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

194 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Хаџића (Павле арх. Гргетешког), држао сам у овом дарованију за савршенога, обаче овај га је млого превосходио. У содружеству, бивше при иншталацији млоге Господе Њемачке и Мађарске, Генерала и Стабсофицира, Вицешпана и мађарски племића и вармеђаша, све сам једва чекао, да Путник превати реч и предузме беседу; јер кад он почне кресати Њемцима Њемачки а Мађаром латински и мађарски, то ти је милина слушати; не знаш или му је оштрија реч или громовитији глас, а они се муком замукну, као да си их ладном водом посуо. И лепотом лица и тјелесним стасом, превосходио је све друге. Онда сам на њега гледајући помислио у себи: Еј Србине! та у теби кад се совршенство нађе, то је таково ког сва друга превосходи, и пред коим свако друго уступити мора.

Он је и осим ови дарованија у прочем своме живљењу и владању свуда и у свачем себе, као један велики Господин и прави магнат одликовао и показивао; а не као ове друге кукавице и џимричине. Между његовим служитељима, не знамо кога ти је милије било видити, кон ли је био лепши и накићенији; наипаче његов мађарски катана и славонски ајдук! Колико их је имао вољу китити, толико их је умео летше изабрати. Он је и у овом велику своју радост и увеселение полагао.

Шта би овај радио јоште, да је постао Митрополитом 2 Каквога би он знао првог магната србског престављати2 — —“

(Писмо Петра Ристића из Карловаца што га је писао Вуку Караџићу Т. Нов. 1830. Вукова преписка, Књ. четврта, Београд 1909. стр. 209.—10.)

Из „Одговора митр. Стевана Станковића на президијалну наредбу од 3./Х1. 1838.“ бр. 13. и 14. о. л. за пр. годину, видели смо у каквом је јадном стању био двор под митрополитом Стратимировићем; с тога је ваљда исти Ристић и зажалио што није Путник постао митрополитом ! -

Ми данас знамо о животу многих епископа само то, да пошто

су до ступања у живот краљевског рескрипта од 10. Августа 1868. (од 1.Л1. 1869.,) којим су уређене пристојбе и плате епископ-

ске, неки епископи на не епархијама — као на будимској и карлштатској — добијали неку припомоћ од епископа на бољим епархијама — као од темишварског, бачког и вршачког —, те да

по неки не само на тим слабим епархијама, него и на најбољима тераше симонију, продаваше парлжиј протопопије и игуманије и раздаваше црвене појасеве.

Зна се донекле и то, да су неки од њих сами — лично — са странком обављали тај посао — трговину —, дочим су други имали своје поверљиве људе, који су се тим послом бавили — ал се за то ипак знало за кога га они обављају.

Па како се то и једно и друго знало, према томе су с се и молиоци обраћали са својим молбама и жељама или на самог епископа, или на његовог посредника.

Ти су веселници били у великом уважењу у епархији, односно митрополији, те су уживали не само велики углед, него су подједно и уливали страх да их се сваки мање више побојавао и, настојавао да не падне у њихову немилост и, да им се не замери, пошто су исти знали добро да искористе свој положај и уплив, па тешко _ оном, ко би им се замерио! |

пи