Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за. историју српске православне карловачке митрополије 195

Доцније овамо од рескрипта, — истина престала је у карловачкој Митрополији симонија, која је у погледу раздавања парохија и протопопија прешла мање више на народ.“)

Али, што рекао Василије Лазић некадашњи секретар Петра Митрополита београдског: „човек је човек, а не анђео“; није чудо, што су се по неки практични људи знали додворити, а по неки и овладати овим или оним Архијерејем, без да то дотични и осети, и увиди шта исти раде, и да се због њих од њих отуђише многи њихови искрени пријатељи т. |. сви они, који се првих нису бојали, а друге лично мрзили и презирали.

Класични пример за ово, прича нам живот благопокојног патријарха Германа Анђелића.

Ко зна, каква је племенита душа био Герман док нису овладали њиме пријатељи и саветници му јота Грујић, Милан Димитријевић-Грозни и Теофило Димић, а какав беше од тога доба; тај се није могао начудити тој грдној промени на њему и код њега.

Исти његови пријатељи, не само да а-конто њихова пријатељства с Германом тераше у велико трговину с другима, а њега самог добро сисаше — новчано — (ал поред свега тога, прва двојица умреше тако рећи под туђим плотом, што би и трећег постигло, да не уживаше пензију), него успеше и у томе, да су одбили и отуђили од њега све његове старе пријатеље и поштоваоце, због чега су се и могли догодити и по смрти његовој они срамни догађаји

Па како је и после Германа бивало по неким дворовима, да су се поједини „практикуси“ и, ако не у оној мери као поменути Германови пријатељи и саветници — знали мање више додворити овом или оном Архијереју и, ласкањем задобити њихово поверење, што им није ни мало сметало да се на њих по смрти њиховој баце каменом неблагодарности; није чудо, што су и они знали отуђити од њих овог или оног искреног пријатеља и поштоваоца, а подједно и то, што су многи видећи, ко им се намеће за пријатеље и кога они за своје пријатеље сматрају, мало по мало показиваше хладнима спрам њих и избегаваше додир с њима: те не имајући искрених пријатеља и саветника, чинише често којешта, и утукоше углед и лепо име, дочим се њихови „пријатељи“ после смрти њихове у себи смејаше, а подједно и спремаху да и код њихових пријајамника сличну улогу играти узмогну.

Ето, и ово је један од главнијих узрока што се многи искрени пријатељи појединих Архијереја од њих отуђиваше и, избегаваше упуштати се с њима у поверљивије разговоре и, њихов рад критиковати. Па пошто је ваистину штетно — и што би рекли браћа Србијанци: много штетно! — илло саме Архијереје и њихов углед, а и за саму цркву и корист Народну, да се многи угледни, поштени, несебични и дорасли људи за праве и искрене саветнике, отуђују

%) О њој би се дало врло много занимљивих цртица написати, како и пошшо су по неки „народни попови“ дошли до својих парохија и протопопија, те није чудо што се по неки скупштинари и „прежеши“ јадају, што им поп дуго живи и завиде извесним општинама, које су од рескрипта неколико пута бирали попа.