Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 249

путу за освобождение Лазарево разумјев, паки возвратил се, тако извјестно будет, да он за погодбу трудил се, сљедователње должен будет Лазар јему погодбу намирити, занеже Данил не би повинен бил, что между јего трудом Бог и цар јего Лазар робства освободиша. При том обаче прежде должен Данил само оно от Лазара примити, что Лазар сказует, да јему објешчал, занеже Данил писмено погодбе показат неможет, сказуја да су му пустахие код Лике писмо узели. Ашчели же свидјетелство принесет гдје и како истино пороблен јест, тогда јему Лазар платити имат ону погодбу, како Данил здјг предложил.

А како Лазар доказует, да је Данил све по своем рачуну примио, тако, кад Лазар освједочи само пробу и ова зактевана доказателства Данил донести имат, а мзду уже примил, ашче ли непокажет, тако и оно, что више заузел Лазару должен повратити, и јешче ашче непоставит свидјетелство, да је паки к Триполу от Нерадина поврашчил се, Лазару за новце возвјестити, цјелу суму приемлених вешчеј должен будет Данил Лазару повратити.

Закључи се в Арх. Митрополитском Конзисториумје 4. феб. 1753.

Партениј Павлович Епископ.

Арсениј Ексарх

Илија Маркович парох и намјестник протопопијатски.

Мојсеј Путник Арх. Митр. Архидиакон.

Викентиј Јоанович Арх. Митр. протодиакон.

Својеручна пресуда Ненадовићева:

По свакој прилици, а и от физономие видитсја сеј Данил бити непостојан человјек, и право је суждено, јегда дјело да свидјетелствует, тогда по оном контракте да се и контентира; а сада како суждено да се по јему публицира, и тако и исполнитеја.

Дано в Карловцје 6. фебр. 1753.

Павел Ненадович с. р. Арх. и Митрополит.

У.

1755. Марта 31.

Во обшчежителном мон. Врднику, по указу Их високопреосвјашченства и Екс. Г. Г. Арх. и Митрополита, на тужителном мемориаље обшчежителнаго мон. Вердника братства, на јеромонаха Михаила наместника обшчежителног мон. Јаска, под Н. Марта 24. 1755. г. И

Преставлен бист више речени наместник Михаил на одговор вишереченог мемориала, каде је почето крчити се оно место от житеља румски да саде винограде, наместник јазачки није за то ни -знао, веће дошао једин человјек из села Јаска именом Стоић Марић, те казао наместнику: како су почели румљани садити виноград, а они су толико крат починали крчити, и њису монастира врдника калугери истеривали, и нису им дали садити, тако кад не може бити ни тако, јесу коншие говориле: нека не буде ни румљаном. А ви наместниче недајте, јали ћемо ми ићи да недамо, зашчо ваша земља чак до Бешке воде“), тогда намесник узео собом Теодосија јрм. и диака Алексија, јрм. Силвестра, кои је био код копача и отишли су к румљаном гди су крчили и копали. И тамо су нашли диакона Григорија из мон. Вердника код румљана.

Почео наместник говорити диакону: шчо то послует се, диакон њему отговорио, шчо ти питаш, наша је земља ми знамо шчо радимо, тако наместник питао људе, чшиим допушчењем копају и крче, људи су казали: с допушчењем

%) Да л се и данас зна за ту водур