Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

08 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије |

Благоговјејњејшим Протопресвитером — — — —

Свјашченическија должности јелико вјашчшаго сут достоинства и важности, толико болше особливаго требујут искуства, разума, вниманија и предосторожности.

Подручное бо себје паство добрје и спасително управљати, пу-

теводителем утјешителнаго живота бити, невоздјеланое поле млеком

Христианства напоити, и у сад лучшиј обратити, јуност и всјакиј возраст до глубокија старости, јеже бити им добрим Христианом, благонравним и добродјетелним человјеком, вјерним царства и царја своего подаником, наука всјех наук и художеств височајшаја. | Веја обаче сија сама по себје без особливаго труда обширнаго наставленија и довољнаго упутствованија неприходјат ниже постизајутсја. Того ради да не би в пред Пастирие духовни Епархии

Нашеја в невједјении и неустројствје, јеже их званија касаетсја,

пребивали, вожди сљепи сљепцем били, от Пастиреј иновјерних поругаеми и понашаеми били, и на конец неподпали оној строгости суда божија, јејуже судими били во ветхом закоње Синови Аронови и Илијни, опредјелих и установих при Резиденции моеј здје в Пакрацје дне 1. Феб. т. љ. клирикалное училишче отверсти; в коем Науки потребнија, во Карловачком клирикалном училишчи уже заведенија, под моим непосредственим упутствованисм предаватисја будут. |

Вејак убо мирјанин честнаго иначе и незазорнаго обхожденија, ниже пороку чин свјашченически воспријати возбрањајушчу, подле-

жашчи, а Пастирем иногда духовним бити жалајушчи, купно со всјеми

капелани. и вишечисленими свјашчениками Епархим сеја до предре-

ченаго сроко, с нуждними снабдјешасја сјемо пријти да вједает. Они точију капелани иземљутеја, кои протопресвитеру своему Реверс сјемо послатисја имушчи, от себе дати будут, јако они на парохиалное благодјејание приставлени бити никогда нежелајут.“

Исти је владика упутио и други циркулар, у ком се већ више говори о истој школи и о Конвикту.

Исти гласи: |

„От времене онаго, јегда небесним Провидјением на степен Архијерејства возвишен, жезл правленија в Богоспасаемој Епархии сеј пријах, ничто ми так на сердцје лежало, как образование и просвјешчение вовјеренаго ми свјашченства, вједиј, јако од того, јегоже первјејша должност јест: учити и настављати, самое Народа благонравие и изображение происходит.

Тјем убо и Клирикалное училишче, прежде двух љет при Епископатје Нашем, каковое обстојателства дозволиша, заведох. Елико обаче в том Намјерении моем, образованија Клира, посредством же и того и самаго Народа, касајушчемеја, болше успјети трудилеја; толико предстојашчија ми от вејех стран препони, преполезное сис и вејакаго пријатија достојное намјерение, ко желаемому совершенству и концу привовити не допустиша.

Не обрјетох бо никаковаго ни Клирика, но ни за Азбучнија дјети благостројства и заведенија. Не имјех, ниже до днес иму за училишче Клириков способнаго зданија. Не имјех ни доволних, К

предаванију Богословских наук учителеј, а на конец ни вејех оних