Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

_5Г.

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије

Кад сам овим у име Архиј. Синода правно и стварно стање

овопредјелне српске православне цркве у кратко нацртао, узимам себи слободу, означити сада онај извор из којег је сада у крепости стојеће устројство цркве наше потекло, односно темељ на ком су "све овоодносне уредбе донешене, и на ком се друге, по Сабору

за нуждне оглашене уредбе по Сабору мисле још донети.

Извор тога новог црквеног права, тога новог правног стања У овопредјелној срп. цркви јесте 1Х. зак. чланак од год. 1868.

Тај законски чланак својим некоректним формулирањем црквене Аутономије узрок је, да се стародавни на. црквеном учењу, а какб на општем тако и на партикуларном црквеном праву основани устав српске правосл. цркве укинути могао, и да су се сви правни одношаји у цркви пореметили, односно да су мало по мало по таким начелима уређени, која су учењу и веровању. цркве са свим противна. Та начела јесу: Народна Аутономија и на њој основана народна самоуправа у цркви. -

Пре него што би на садржај 1Х. чл. 1868. прешао, нека ми је слободно овде ставити дефиницију црквене Аутономије.

Црквена је Аутономија цркви дана слобода да се може у смислу својственог свог црквеног учења и црквеног права развијати и управљати.

Српска прав. црква дакле као позитивна, имајући своје позитивно право, којим су свиколици одношаји црквене власти уређени и положај разних категорија верних у цркви одређен, ваља да ужива слободу, да се према своме учењу и у смислу својих закона развијати, уређивати и управљати може.

А како у том погледу располаже 1Х. зак. чланак год. 1868. 2

ЈХ. зак. чл. 1868. у 5. 5: 4. и 5. од речи до речи овако наређује: „Верни Карловачке. Митрополије овлашћују се да своје црквене и школске и на ове односеће се фундационалне ствари у границама државних закона, а по предходно! од стране Митрополита Његовом Величанству учињеној пријави на својим периодично скупљајућим се саборима („конгресима“) самостално уређиватифји ре· шавати, и у смислу на тим конгресима довешених и од Његовога Величанства потврђених статута, преко својих органа, неодвисно руководити и управљати могу.“

Даље: „Верни речене Митрополије имају право уз придржање највишег права одобрења свој цркв. Сабор устројавати. На ову цел поверава се Министеријуму да по одавна постојећем обичају, осим. дотичних Архијереја и, 25 свештеника, 50 чланова грађанског реда, . међу овимм 25 из војене крајине, састојећи се грч. источни српски народ. црквени Сабор преко Карловачког Архијепископа и српског Патријарха сазове“. ; |

Из тих одредби види се, да !Х. з. ч. 1868., ако је и хтео аутономији српској прав. цркви поделити, но у самој ствари није цркви него вернима т. |. правосл. српском народу поделио, давши највишу власт у цркви вернима, т. |. скупу прав. срп. народа, представљенога српским народним црквеним Сабором, посредно дакле Сабору самом.