Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије _ 159

П.

Но то правно стање мора Архиј. Синод и са гледишта веровања и учења, као и права правосл. цркве и партикуларног права овопредјелне српске цркве, и са гледишта опортунитета одлучно осудити.

Пре него што би правно становиште правосл. цркве у опште, а овопредјелне српске прав. цркве на посе у погледу црквене власти разлагати почео, а тиме уједно образложењу горе прикљученог Синодалног операта приступио, за нужно држим, сљедеће правно начело нагласити.

Аутономија не може дати нека нова права коме, који у упражњавању права небијаше, већ она само повраћа употреблење права ономе, коме то упражњавање права скучено ил одузето бијаше, према ономе, који је то ограничио или одузео.

Да у предузећем случају носилац црквене власти у српској прав. цркви нигда Народ, односно Сабор био није, нити бити може; но да та власт у Епископату у Јерархији почива, и да ју је ова у српској прав. цркви све до год. 1868. вршила; досљедно, да ауто-

номија није могла бити повраћена вјернима, односно Народу, који је као такав, нигди ни имао није, него цркви, репрезентираној њеном легалном влашћу јЈерархијом, ово ћу у сљедећем покушати да докажем.

По учењу правосл. цркве, јесте црква заједница правовјерујућих, који се деле на двоје: на пастире или Јерархију, који су управљајући, и на паству, или верне, који су управљајеми елеменат у тој заједници.

Да је то тако и није другчије, посведочава нам јединодушно:

а.) Св. писмо.

ђ.) Догма правосл. цркве.

с.) Догматично учење прав. цркве.

4.) Сви правосл. црквом примљени канони.

е.) Сва наређења партикуларног права појединих православ. поместних аутокефалних цркви.

[) Напослетку и сва наређења партикул. права прав. српске. Митрополије карловачке све до године 1868.

а.) Св. писмо.

Неоспорно је да је сам Спаситељ установио у цркви засебан елеменат људи, који сачињавају Пастире, т. |. Јерархију, и да је он само и искључно те људе опуномоћио, да они располажу са свима средствима, која је он даровао цркви ради њене цјели, по трогубом оном спасенија звању, које је он на земљи вршио, т. |. опуномоћио их је, да буду у њој учитељи, свештенослужитељи и управитељи цркве, а никако није предао ово свима без разлике верујућима, но шта више заповедио им је напротив, да се покоравају тима Пастирима.

Из св. Еванђелија које садржи историју живота и делање Спа-

ситеља, види се, да је Спаситељ сам непосредно, избрао из броја

својих ученика дванајсторицу, које је он назвао својим Апостолима _ »Егда Бити денћ, таваљ св, Д3ка, — привва Спасителњ ученики сол: И наБра