Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 178

била; то је она гледала, да се као така, као сотиштиаз панош одржи. И ако је међутим политички део привилегија усљед ХХМН. 1791. безпредметним постао; зато ипак није престала црквена за-

једница правосл. Срба, нити може престати; јер је овострана српска правосл. Црква, које одма приликом пријема њена у ове земље, које пак у даљем животу и развитку нека засебна права и засебне установе задобила, којима се од других прав. цркви, што се тиче устројства разликује и којима је индивидуалитет њен осигуран.

С погледом дакле на те чињенице, т. |. српску народност верних православне Српске Митрополије Карловачке и историјски развитак односно живота правосл. цркве у обсегу речене Митрополије, назива се црква ова правосл. српском народном црквом, никако пак зато, што би устројство цркве ове почивало на неким народно-репрезентативним, а не на каноничним начелима; јер сам баш напротив доказао, да устројство наше цркве почива на оном истом начелу, на ком и устројство свиколиких помјестних аутокефалних прав. цркви, т. ј. на начелу Јерархијске власти, положене у цркви самим установитељем цркве.

Колико је права народ т. |. Зташв ессјезјазсиз е! заесшапл5 заједно у цркви имао, и на своме конгресу упражњавао, то сам горе имао прилику навести: право то односило се само на постављање Митрополита.

Но то право и ако по канонима неби припадало вернима, него Епископату, не нарушава коначно устројство цркве, јер је цео садржај његов тај, да верни између Епископа, који су правилним путем постављени, означи онога, који ће бити рптиз тег раге5, т. |. Митрополит. Кад дакле народни карактер српске прав. цркве у правом смислу схваћен, народу т. |. вернима не даје по себи никаквих права у цркви, која би стојала у опреци са веровањем, учењем и канонима прав. цркве, и кад српски народ није, као што је горе казано, никад ни био зиђјес! каквих особених права у цркви; онда из тога логично сљедује, да је држава онда, кад је вернима карловачке српске Митрополије крепошћу 1Х. 1868. поделила нека нова права у цркви, која ови по кононичном устројству никад нису уживали, нити уживати могли, кад је наиме верне т. |. правосл. српски народ, учинила субјектом црквене аутономије, тиме се ненадлежно коснула самог унутрашњег устројства и карактера, шта више и самог учења цркве у том правцу, да је усљед те ингеренције државне црква ова у својој битности измењена.

Субјект цркв. аутономије може бити само црква у своме позитивноме т. |. позитивним црквеним законима одређеном устројству. — Тим устројством већ одређен је положај разне категорије верних у цркви. — Тај положај, будући се оснива на заповести самог божественог установитеља цркве, не зависи од произволне погодбе сучланова цркве, нити најпосле могу органи црквене Администрације пуномоћија своја путем погодбе таке получити по начину демократичних задруга. Није то црква неко јуристично друштво, већ је она инштитуција божанствена. Тај дакле положај не може

ни држава променути, јер и она није извор црквене власти.