Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

184 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ЈУ.

Савремени одношај државе према цркви основан је на следећим начелима:

Држава је дужна да обезбеди својим законима цркви, коју је

реципирала, подпуну слободу за вршење њој својствене вероиспо-

вести, њених обреда, њеног права т. |. држава обезбеђује тако све то цркви, како то та црква исповеда, учи и налаже. Другим речма: Држава не сме да тангира, измењује, тумачи те суштествене ствари у својим законима, него слободно вршење истих обезбеђује она цркви својим законима просто и у оном облику у ком има, прима,

учи и т. д. — црква те ствари, односно вероисповест, обред, право и т. д.

Обезбеђујући тим начином управи слободно вршење својствене њој вероисповести, обреда, права и т. д. држава има према цркви тако звано право највишег надзора, односно право да бди над целокупним делањем цркве у тој цели, да предохрани да неби црква у току свога живота и развића никада тангирала сферу држани

. |. државне интересе.

Држава оставља дакле устројство цркве недотакнуто, и само онда поступа против цркве, ако је ова по њу опасна.

Но и ово поступање има само негативан и дефензиван карактер, т. |. држави неприпада право, да реформира и реорганизира цркву, односно да јој измене устројство, него јој припада право, да себе брани, и свој строго државни интерес да 1 а улет цркве у државну сферу да одбија.

Ти принципи су данас меродавни, у науци, а уједно владају они данас, мање више у свим модерним главним државама.

„Право врховног надзора — вели Блунчли — јесте нешто са свим државно, што држава као световно и морално царство врши. — То право не инволвира никакво саучастије у управи цркве. Оно пак принадлежи свакој и нехристијанској држави према свакој цркви“.

Но другчије и није.

Јер од куда би било држави то право, да она уређује црквене ствари сваке поједине цркве у својој средини 2

Чему би то довелог — довело би управо старом незнабошком култусу; довело би укинућу слободе савести.

А друго, као што је држава цел за себе; тако је и свака црква у истој, цел опет за себе.

Сад, кад би држава почела уређивати црквене ствари сваке поједине вероисповести у својој средини, она би то морала чинити према својој цели, т. ј. свака би црква била тада деградирана на прост државни институт.

Тај профани поглед на одношај државе према цркви дели под-

. пуно и православна црква.

Православна црква, чинећи строгу разлику међу државним и црквеним земљиштем, даје држави, што је државно, а цркви што је црквено, и недозвољава да се држава, односно државне власти