Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 187

својим највишим органима, он је буквално депоседирао дотадању легитимну власт давши сву власт у цркви вернима, односно заступству ових конгреса.

Овим је пак порушена не само догма, догматично учење и ка-

нони правосл. цркве и најпосле саме партикуларне норме и цео до тадањи ред у карлов. поместној цркви, него је порушен и одношај

између цркве и државе, јер у овом предлежећем случају диктира

држава цркви ново устројство, намеће јој ново црквено учење и

ново црквено право, уништавајући истовремено оно устројство, учење и право, што је овој цркви својствено, и тиме бацајући ју са њенога на друго њој са свим непознато земљиште.

По томе дакле зак. члан. 1Х. 1868. порушио је поред свега осталога, још и принцип старијег угарског државног законодавства у погледу одношаја државе према овопределној српској прав. цркви, принцип, који су, као што сам горе напоменуо, признати не само у сувременој државоправној науци, него и у законодавствима најглавнијих модерних држава.

У другој перијоди, Т. |. у времену од год. 1868. па овамо од-

ношај Карловачке Митрополије, према држави којој се налази, Е ,

јесте дакле жалостнији, него што је икад био у перијоди од 1690 —1868.

јер ако је држава у овој перијоди и покушавала, да задобије, и то особито у материјалном погледу, уплива у црквеним стварима Карлов. Митрополије, ипак, кад се узме у обзир, да се је ингеренција државне власти простирала само на поједине конкретне случајеве, и да тиме никако није тангиран горњи законски принцип, и

законом определени одношај; и кад се узме у разсуђење, да том ингеренцијом државне власти у појединим случајевима није догматично коначно устројство цркве битно повређено, јасно је, да горе наглашена ингебенција није прејудицирала предизложеном законском одношају државе, према цркви; није бар у тој мери, у којој прејудицира 1Х. 1868. који се дотичеи самог унутарњег устројства цркве.

Посљедице 1Х. 1868. и на њему почивајућих разних сабор. уредаба, и његов, као и ових политични замашај већ сам горе

имао част нагласити.

.

Посљедице те, једнако су штетоносне и прејудициозне и по цркву и по државу. По цркву зато, што су позвани зак. чл, и на њему темељеће се Уредбе, и сам карактер цркве наше промениле, одузевши јој епископални, и давши јој народнорепрезентативни карактер. Што су цркву неограниченој самовољи световног елемента подвргнуле и страначке борбе у цркву увеле, а тиме дема гогији, корупцији, моралном и материјалном опадању верних широм врата отвориле; што су управу цркве и школе у најжалосније стање довеле; што су народ. цркв. фондови у руке тако зване народне странке предани, од своје цјели одстрањени, до изцрпљености обтерећени и т. д, — државу с тога, што тако стање у цркви мора неповољно утицати и на грађански живот и грађанске дужности верних, а усљед тога пати државни интерес, а нарочито пати и с тога, што су држави противни елементи успели, да и

цркву подчине својим тежњама, те да и њу употребе као згодно средство у својој борби против државе; и најпосле што се тежња