Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Крхив за историју српске православне карловачке митрополије 189

Приватна цртачка школа у карловачкој гимназији између 1809.—1815.

Свако доба има у много чему своје особине, и често по тим

"особинама једино и може да се одреди доба из које је која ствар.

А ово особито важи за рукописе на којими не ма наведено кад су писани. То може да се одреди не само по појединим словима, папиру и шарама по њему, — МУ аззегатиск-у, — него по некад и по самом папиру на корицама с поља и изнутра — Могза -рартег-у.

Но понајлакше може да се одреди доба неком рукопису по писању понеких слова, пошто су често писари угледајући се један на другога, поједино слово писали друкчије но што су их други пре њих писали. |

"И тако понекад по неколико деценија прође, да се по неко слово мање више код свију писара пише једнако, док неко не почне их друкчије писати. | -

Проучавајући старе рукописе, упали су нам у очи ванредно лепи — округласти и читки — рукописи из прве и даљих десетина све до шесте ХЈХ. века, који су се разликовали од рукописа из ХМП. и ХУШ,. в., и нисмо могли да сазнамо и томе узрока.

Узгред буди напоменуто, да су у Србији више десетина ХЛ.

в. мање више сви званични списи — свију надлежателства били писани тако рећи једнаким словима, и чим је човеку дошао до руке ма какав спис, могао је позитивно тврдити да је из Србије.

Данас се већ друкчије пише, и по данашњим званичним списима није човек у стању да каже да су из Србије.

Познати српски књижевник и калиграф Захарија Орфелин, и ако је 1778. издао своју у Славено-валахијску калиграфију, на рукописима од тога доба, на све до краја прве десетине ХАХ. в. не види се уплив његове калиграфије.

Доказ, да за лепо писање нису довољне само лепе прегледаонице, што се види и опажа и данас а и одавно код нас, и ако се деци дају лепе прегледаонице и ишпартани прописи — та колико је само десетина хиљада поручио за српске школе познати љубитељ „српског просвјешченија“ Мита Клицин! — данас је тешко наићи код деце на леп и читак рукопис, а да и не говоримо о усправном писму, које је теже прочитати него ијероглифе.

Данашњим даном деца по школама врло мало пишу, те стога и не ма лепих рукописа, дочим се пре много писало, а особито у немачким школама. С тога се и могло наћи лепих рукописа код оних Србаља, који су ишли у немачке школе.

Некад су се деца надмећала у лепом писању, а данас тога не ма

с тога што се учитељи и не старају да им деца лепо пишу. Та

данас је ретко наћи ђака, који зна да држи перо како треба. Преврчући по старим протоколима, дивили смо се лепом ру-

копису мање више свију дворских калуђера и манастирских настојника, аи многих свештеника из почетка ХХ. века па све до шесте десетине, и нисмо могли да нађемо ни томе узрока.

Одговор на то питање задавао нам је доста бриге, јер смо били уверени, да томе мора бити неки други узрок, а не само учитељи,