Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Ри

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 245

5. Законом год. 1836: 34. безплатежним увожењем донде обште постојећим, клерикалног и те нарави десетка укинутим; — у Срему по толковању и наредби дотичне публичне власти, од тог времена, безплатежно увожење десетка од строго сесионалних земаља је одпало, од ехтазезчјопанћ пак, у име (еггадшта, земљедржцима припадајућег, и даље заостало, пак и у манастирима непрестано постојало јест, које равним начином ехтазезучопајпи нарав Ман. прњаворских земаља показује.

6. За ехћазез5јопајпи нарав говори и разнствије данодајанија између вопросних ман. прњаворских и строго зезутопаћ земаља, од најстарији пак до најновијих времена, до год. 1859. постојећих.

Од зезајопа!-них земаља даван је десетак овде у Срему само од жита, јечма и зоби, а од кукуруза, варива и прочег усева не.

Од вопросних пак земаља даван је десетак од сваког без разлике усева, даже и од саме башчанске земље. Ово је припадало само од ех!тазеззнопа!-них земаља, сљедователно спадају вопросне ман. прњаворске земље и по самом начину данодајанија у класу ехћгазеззтопа!-ну. -

Давање у манастирима било је само двогубо: лично и реално. За уживање земаља даван је од сваког усева без разлике десетак — а осим тога свака порезна мушка глава (ЗТецег-рсћио) давала је по 30 ручних посленика, и то безплатежно.

Давање ове робије било је у свима манастирима једнако, не сматрајући на то, колико је која глава земље, првобитно за уживање дане, имала. Ово је било врло неједнако од пол до три јутра, и то по 16007, како се гди сирјеч вопросне земље приликом мере под блаж. памети Имератором Јосифом |. чрез Државу учињене, у рукама њиховима нашло. А има прњавора, као што су: Вел. Ремета, Гргетег и Раковац, гди ни стопе ораће земље нема.

Околност ова неједнакости, и односително неимања вопросне земље с једне, с друге пак стране свуда једнаког личног терета давања робије — за јасан доказ служи, да ово с оним није скопчано било, да се дакле преднаведена два давања у манастирима једино постојећа, робије и десетка, као особито за себе постојећа сматрати имају; као што се то и из комбинације пункта 1. Раковачке конвенције јасно увиђа.

Давање десетка било је основано на уживању земље, који су и страни онако, као о прњаворчани, и ништа више, давали.

Робија је пак давана за подкриље и туторство, које су мана-

· стири над прњаворцима имали, као и за уживање тауШапа, паше,

дрварине и благодјејанија парохиалних. Нарочито: што се паше тиче. Ова прњаворцима, и кад би као урбариални Гпаш т сматрани били, до год. 1836. припадала није. Снабденије Тпашћ па пашом, истом је урбаром од год. 1836. уведено и установљено; они су пак од вре-

"мена њиховог населенија свагда пашу уживали. Дрварину су имали,

каква нигди није по урбару припадала, сирјеч: не само за огрев, него и за пециво ракије, за кола и пруће, за ограду кућевног плаца и то све безплатежно.

За сва ова чрезвичајна благодјејанија требало је нешто дати,

а то је била робија, која при околностима још и тима, што пр-