Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije
250 Архив за историју српске православне карловачке митрополије
алне већа бити не може, то наравно у овом смотренију и манастири с оном и 8. 9. за Славонију и Срем изреченом !паш нарном одкупом задовољени бити имају, и на овај начин био би први пункт решен.
б. Ораћим и косаћим земљама тако званим Деоницама — које су прњаворци првобитно и за боље њихово уживљење дане, и стално чрез њи уживане — чрез то првобитну алодиалну нарав изгу-
бившим и ехазеззјопајним, и тако овим по преднаведеном Патенту Абзећи П. 9 19. рис! 6. у категорију чрез поданике одкупителних (аб!озђаг) спадајућим, давање десетка одкупити се може, такови пак међу тим у нарави давати се има.
с. Будући се у одкупи под а.) назначеној само она, која свагди постоју, урбаријална благодјејанија садржавају, она пак прекоурбариална, која су једино у манастирима, као што су то: Дрварина за ограду кућевну, апећстанз ећ рго ехитепдо Стетајо, у ауегзјопајној одкупи у рачун неузета, с тим се не накнађују, то се или за ова особита накнада определити, им одпадшим и зато постојећим дужностима, и ова благодјејанија одпасти морају. А тако и поводом истим.
д4.) Изванурбариалним благодјејанијама, на парохијално, помеђу манастирима и прњаворцима и сада постојеће отношение спадајућим имају се оне, које по височајшој норми свагди вообште обште постоје дужности, као што су то: давање бира од сваке ожењене главе пол мерова жита, и ношење бриге о цркви зирзшшган.
И овим би се само начином најбоље цело манастирско-прњаворско отношеније решило, без да би прњавораца положение горе било, него других урбариалних поданика, и без да би манастири у томе други тежи и за њи назадњии Већапа ипо имали, него што је иначе за друге властелине прописан, и они већу жртву поднети морали, као што то из предреченог министериалног Ерласса произилази, на грдну штету и повреду манастирских права, дугим и непрекидним животом увенчаних.
О КНАТИХИЗИСУ ЈОСИФА РАЈАЧИЋА АРХИМАНДРИТА ГОМИРСКОГ ОД 1817.
Под овим насловом ми смо у бр. 25. „Српског сиона“ за 1904. навели, како је 4. Нов. 1817. пријавио владика пакрачки Јосиф Путник митрополиту Стевану Стратимировићу, да је архимандрит гомирски Јосиф Рајачић написао неки катихизис латиницом.
На то рокосмо, „да исти Катихизис Рајачићев баца мало чудну слику на његово „јавно Србовање“, а подједно још већима Србофилима представља владику Лукијана Мушицког и митрополита Стевана Стратимировића, браниоце кирилице, а противнике латинице.“
Пошто смо дошли до нове грађе, која показује, како је управо дошло до истог катихизиса и да је у томе Рајачић био сасвим невин ; износимо је, јер нам је био и биће принцип да увек истину бранимо, и што је за куђење да покудимо, а што је за похвалу да похвалимо.