Arnauti i velike sile

дшшъе по 600 убистава само од крвне освете. Баш у тим крајевима, нарочито у равници ђаковичкој насељени су потомци оних бегунаца из Дукађина и Мертура, који су због крвне освете морали да беже из својих племена. „Крвна освета право je проклество за оне народе .у којима још постоји,“ вели Делић. Ако се после заласка сунца или изван простора заштићенога „бесом,“ сретну један Никајац и један Шалац, пушке одмах пламте. „Радосна пуцњава дивљачки се разлеже вели Штајнмен чим се чује да je још један из противничкога племена послат на онај свет.“ У Ђон-Пегају познао се Штајнмец с једним Никајцем који дотле беше сам убио 20 Шалаца. Шалци Штајнмеца, да би дали све на свету кад би се могли дочепати тога човека. У кући мисионара свештеннка убијен je један Никајац од стране једнога Шалца кроз прозор. Један Шалац, ослањајући се на бесу, враћао се из ннкајског племена дому. Успут придружио му се један Никајац, и кад су стигли на вис, онда Никајац убије Шалца с леђа, и да би сакрио да га je он убио, одсекао му je главу. Међутим' он je ипак пронађен и његово властито племе казнило га je по прописима за повреду „бесе.“ Међутим Шалци били су тако огорчени због овога убиства, да и они са своје стране нису више хтели да знају за ~бесу“ и убијали су свакога Никајца кога су видели. Ово отворено ратно статье трајало je наравно само неколико неде.ъа, jep je и сувише штетило привреду оба племена ; али из описанога догађаја могу се извести врло озбиљни закључци о убилачким наклоностима Малисора.“ ~Око за око, зуб за зуб.“ (Сиберц, стр. 194 —195). Арнаутин сматра самога себе управо и једино за ратника, који ради друге послове таман толико колико да не умре од глади.

— по —