Arnauti i velike sile

112

јавили, да „Арнаути истина многу ларму праве са својим оружјем („прави ли твоја пушка велику ларму?“ то je сасвим обично питање), али да je нечувено и невероватно како рђаво гађају кад дође до окршаја. „И само тој особини арнаутској има да благодари за сво] живот аустријски вицеконсул Прохаска у Призрену, на кога je неколико села арнаутских, баш кад смо се ми десили на овоме путу, пуцало три сата, па га нико није погодио.“ Ову ситницу морамо подвући, јер због тога истога аустријског вице-консула Призрену, због тога истог г. Прохаске, умало није Аустро-Угарска огласила рат Србији. Умало није због њега букнуо европски рат, jep je цела аустроугарска штампа била надала дреку, како je победоносна српска војска, која je ушла у Призрен, овога„представника монархије“ увредила, убила, и Боже опрости, његове мушкости лишила, И, што се ова велика катастрофа за Европу због доброга Прохаске спречила, за то имамо да благодаримо бечкоме Министарству, које je било толико паметно, да на врат на нос пошље другога једног консула по имену Едла у Призрен, те да он испита овај догађај од огромне важности, и што je тај чиновник нашао да ни једна једина реч није била истннита у оној дреци аустријске штампе. Овај добри и љубазни г. Прохаска мора да je дражесан пуша, кад толика арнаутска села, која обожавају „Немцију“, три сата на њега пуцају и кад он остаје у животу само зато што je тај страшни ратнички арнаутски народ тако неук у гађању. Нисмо нигде читали да je монархија тражила од Турске сатисфакцију зато што су арнаутска села три сата пуцала на ньенога „представника“ и да ли je АустроУгарска добила задовољења од Порте. Али зато, што су тенденцнознп рапорти г. Прохаске и при-