Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

народним песмама, и како је збиља и било, св. Сава није одмах говорио ради чега је дошао. Такав је био ред. Тек после гошћења од много дана св. Сава је изнео разлоге свога доласка. Почео је, наравно, с најмањим жељама, које су се тицале светогорских манастира. Пошто је обавио те послове, приступио је већим бригама. Ухватио је прилику да говори цару о своме отачас.хау, и да му каже како је забринут и тужан што му земља нема свога архиепископа. Разложио му је, како су многе земље око отачаства у њиховој власти, али божанске упуте нису доспеле до њих 1 ). Зато је молио цара, нека нареди („дл покели“, 218) патријарху да посвети за архиепископа једнога од братије коју је св—С.авз собом повео: „ДЛ СИ ГЛ ИЛ\ЛТК 3£Л\Лга ОТКЧКСТКЛ Л\Н НЛ ОСКЕШТ£НИ№ си, и дркжлкл келикллго ти цлрксткл т-кл\к дл ЕЕличлгетк с£.“ (218). То је било сасвим у реду. Цар је доиста имао право да подиже на виши степен црквене достојанственике, наравно у сагласности с цариградским патријархом, али односи су стварно били такви да је св. Сава имао право говорећи о царској заповести патријарху. Цар се није ни бранио од молбе св. Саве, као да не би спадала пред њега, него је одмах обећао да he му с радошћу испунити жељу и на то га је позвао, нека изведе пред њега своју братију да види тога „жгоже еллгоколи скетлга доушл ткога ил скетителкство то“ (218). Од призване братије ниједан се, међутим, није учинио цару способан за толику часГ, осим самога св. Саве. Он му је на то одговорио, како ни он није достојан тога високог степена. Цар, као већ нестрпљив, саопштио је потом св. Сави, како му је још пре његова доласка Бог показао, да он треба да седне- уз апо-

Ј ) Доментијан, Живот светога Симеуна и светога Саве, ed. Ђ. Даничић, 1865, 317—218. Ово место заиста није довољно јасно; упор. Глас CLXI, 1934, 213—214. Најпрече би било знати како је оно традирано у другима рукописима Доментијана. Било би, осим тога, потребно скупити сва места из српских извора где се спомињу речи „отачаство" и „држава”, да би се видело у каквом се значењу употребљавају; за „отачаство“ је то раније учињено, али сасвим слабо; за „држава* су покушаји новији, али сасвим непотпуни. По свој прилици мислио је св. Сава овде на све неправославне у Србији и око ње. На римокатолике је било нарочито потребно мислити у тадашњим тешким временима.

25

СВЕТИ САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ