Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

nk тол\оу слл\ол\оу арк\-ижпископоу сккравкшоу ci ск сккорол\к скон\'к шпнскопк, и тако оскештати ил\к ctE'k арк)ришпнскопа“. (221). По Теодосију је св. Сава молио дара сасвим јасно; „гако по си\'к н£ приуодити скл\о кк Коистаптинк градк на оскеШТ£Ш£ НЛШ£Л\оу ар\'I£ПИСКОПОу. нк тал\о СКОНЛ\И £ПИСКОПН ОСК£ШТЛТИ с£.“ (130). Жеља му је, иако тешко, услишана. Језгра молбе је у обадва извора сасвим иста, и она значи остварење црквене автокефалности. Постављено је изрично питање зар св. Сава није тражио ништа више? 1 ) На њсе мора одговорити питањем а шта би више тражио? Нема сумње да оне читаоце којима није јасно у чему је управо суштина црквене автокефалности збуњује и заводи истицање, како је св. Сава тражио само то да се српски архиепископ отсад посвећује у Србији, од својих епископа. О автокефалности у православној цркви нема, нажалост, довољно учених и, још више, довољно мирно и трезвено написаних студија. С. Троицки много пребацује православним писцима што су тако занемарили ово знаменито питање, код кога се не могу ослањати у расправљању на римокатоличке и на протестантске писце, пошто је у њиховим црквама тај проблем или непознат или друге природе него у православној 2 ). Он сам је дао веома марљиво израђене прилоге, како сам већ споменуо, о авгокефалности у православној цркви, наравно као правник, и не без полемике у канонскоправним сукобима због питања у вези с автокефалношћу руске и српске цркве. У врло срећном споју дубокога знања опште историје и трезвеног правничког схватања расправљао је код нас о питањима црквене автокефалности, како је речено, само Ф. Гранић 3 ), Но проблем је тако знаменит да га

!) Глас, CLXI, 1934, 236. 2 ) Архив за правне и друштвене науке, XLIII, 1933, 189. 3 ) Он је с лепим похвалама, протканим мудром опрезношћу, писао о овом покушају да се постизавање автокефалности српске цркве, и то можда само усмено признате, баци у доба око 1229 године: Byz. Zeitschrift, XXXIV, 1934, 444—445 и Гласник Скопског научног друштва, XIV, 1935, 256—257. Његово разлагање је основано на претпоставци да српски извори оправдавају такво схватање. Он није улазио у њихово критиковање и није крио да је далеко од тога; то се види по почетку српске оцене, ако ту текст није искварен. Српски извори, међутим, не дају ни најмањег ослонца за постављање хипотеза о којима се овде расправља.

37

СВЕТН САВА И АВТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ И БУГАРСКЕ ЦРКВЕ