Beogradske novine

Zadužbine Ravanica, Manasija, Studenica, Žiča i Ljubostinja. Niihov postanak. Dva sata na Istok od Guprije, kraj vode Ravanice ili Ravana, kao §to se u pesini zove, nalazi se zadužbina cara Lazara, manastir R a v a n i c a, koju on podiže godine 1381., posvetivši je Spasovudanu. Za postanje Ravaniceiiarodna pesnia daje toliku zaslugu cariol Milici, ženi Lazarevoj. S gonijora prodvidjenja, koji je toliko bogodan ženskoj prirodi, oma, u obilju svakoga carskog blaga, potseća krunisanoga muža svog da pomisli šta oda šta biva, da se sett, šta će njemu biti do posletka. Ona bi rada bila da on stvori što trajno, žto, — ako može — večito u zemIji svojoj. Ona mu redja sve one svetle tačke koje su već davno slavile imena mnogili Netnanjića, diajući narodu srpskom viđelo, pouku i vaspitanje u duliu evandjelja. Rada bi bila da on sebi zadužbinu podigne, jer u protivnom slučaju, vell, neće im pristati blago ,,Ni za zdravlje ni za našu dušu A nl nama, ni kome našemu.“ Car Lazar oseti svu istinu Miličinih prekora, pa rekne: „Hoću gradit crkvui Ravaniou U Resavl kraj vode Ravana; Imam blaga koliko mi drago, Udariću temelj od olova, ■ Pa ću crkvl sagraditi platna, Sagradiću od srebra bijela, Pokriću je žeženijem zlatom, Pcdnizati drobnijem biseroin, '. Popunjati 'dragijem kamorijem ,, ‘. —• Sva gospoda na noge ustala I časno se krnezu poklonila: „Gradi kneže, biće ti za dušu, I za zdravlje Visokom Stevanu." ’Ttlilos Obilić, koji f« uvek gle'dao da fladje istinu, da pozna što je po sebi dobro, pa da ga pohvali, ne pohita da iziavi rladaoou svoj« odobravanje. Knee opazi Miloševo ćutanje, i pozva ga da i on kaže šta misli. Miiož se taj 5as odazove. Pomenuvši sve nesreće koje su još tada pretile Srbiji, i zbog kojih nijo bilo upulno rasipati toliko Bvoje blago, naprotiv, verujući U veću trajnost kamena i u večnost ideje, saveknezur ,,Da kopamo mermera kamena, Da gradimo crkvu ođ kamena, I Turd 6e oarstvo preuzeti, I naše će zadužbine služit* Od \djeka do suda Božjega.“ I ako je Milošev savet bio caru po ’olji, opet je, po isveđoćanstviii letopisca, orkva Ravanica bila išarana z!atom( i’jpbogioćena siudima srebmim' i pozlaćenim. Okolo je Ravanica bila ogradjena gra4om i sa sed<am kula utvrdjena. Priča se, da je jedna od tih kula bila neobično visoka i na njoj se svako veče pallo fenjer, kad se počinjala večernja bogomolja u Ravanicl, pa su na taj fenjer gledall sveštenid čak iz Kruševca(?) te 1 tamo, u jati eat, poćinjali bogomoljtu, na Tooju je dolazio c-ar Lazar. Telo sv. cara Lazara, kad je prenese*o s polja Kosova, položeno je u Ravanid. Odatle su ga preneli duhovnid 1680. godine u Sent-Andriju, više Birđima. Otud su g* vratili u Frušku Goru, i tu su obno,vili manastir Vrdnik, nazvali g& N o.vom Ravanicom, i u njeitiu položili »ara Lazara, gde počiva il danas. Ravanica je gorela 1398., a 1438. zauza o ju je car Morat, kad i gra'd B o r a č u Gruži (grad se ovaj nalazi nekako na sredini Gruže, na vrlo živopisnom mestu. On je za vreme srpskag despostva bio na glasu). Od 92 sela, koliko ih ima u oelom ćuprijskom okrugu, oko 30 nijh se pominju u pOvelji cara Lazara kojom ih je on 1381. godine pridao svojoj zadužbini RavanicL N* zn« se kakve su bile dužnosti ovih sela prema crkvi kojoj ih je car dao, ali se svakako može pretpostaviti, da su stanovnici njihovl imali da snose neke terete prema toj oarskoj zadužbini, koju je car načinio doista — kako narodna pesma ka*e - ,,o svorn hljebu i o svome hlagu.“ Prl svem tom, Uudd ovl su smatrali Pavanicu, zadužbinu oca, i Manasiju, zaftuzbinu sina, kao sretl« i vrle raile taČke u svome kraju. Gosti, koji $u naročito u starlje vreme dolazili gomilapia tim bogomoljama, 1 mnogobrojnl sabori, koji su se oko njih sabirali, najbolje posvedočavaju to narodno raspoložeuje. Stanovnici ćuprijskog okruga nisu vetiki bogomoljci, oni na manastire Ravanlcu I Manasiju ne gledaju kao na sredine čisto religiozne, nego kao na prestavnikfl boljeg doba, negdašnje snage, umia i umetnosti srpske. Manesija. Manasija i Studenica dva su najkarakternija spomenika iz staro srpske istorij*. Pređ burom nad srpskom državom di«ao se Despot Stevan Vlsoki, sin cara Lazara, s velikom brlgom krasnu 1 tvrdu M a n a s i j u. Despot Stevan VlsokJ, nasljednik zaljuljanoga prestola, bio je čovek krepkoga uma, široka hteva, snažne volje, —. ali prilike tada behu već vrlo rmitne. Sa Istoka, mesto Iznemogle Vizantije, dizaše se uredjena osvajačka poplava, a u srpsboj ne beSe jcdne miali-vodllje, ne bejaše, iđa se tako ferazimo, onog plamcnog stupa. kojl Jet nekađ Izralljce vodio kroz pustfnju.

Piroročkhn jezlkom govorl p.ejma zlosktnica: „San usnila carica MMica i Da se vedro nebo prolomllo, Da je mjesec na zemljlcu pao, Da su zvezde kraju pribjegnule, Da su njenl đvori izgorjeli, Siamo jedan kamen ostanuo I na njemu lcuka kukavlca." Car Lazar je dobro protumačio san; •doiista j# od carske porodice ostao Srtđjt jedini Stevan, kao kakav ogoreo kamen. Kad narod izgubi misao-vodilju, kad zaboravi ono što ga čini iednim živim organizmom, kad zaboravi svoju prošlost a napusti budućnost, onda u njettiu niču stranke niske, bescelne, sebične. Nešto na to nalik je bilo u državi Stevanovoj. Vidcči da sunce sreće srpske naginje na zaranke, znajući da će nastupiti cdveć teški dani narodu srpskom, ali ipak verujtići, da se u duMni narodnog duha još gaji jdovdljna sila, koja će iielcad objelodariiti nov živct njegova naroda, Stevan je hteo da tvrdim kamenom i trajnom uspomenom učini godimet vaskrsu toga novog života. Tražeči osamu i tiišiuu, gde bi za života mogao granati misli svoje o narodu svome, on je izabrao mesto u Resavi, kraj reke toga imena, i 1407. g-odine otpočeo zidati đivotmi crkvu Svetoj Trojici, pa je ogradio tvrdim gradom sa đvanaest kula, medju kojima je ona, što se zove ,,Des.potova ku!a“ i danas neobično visoka. Glavno kube nad amvonom drže iznutra četiri visoka stupa. Crkva je bila živopisana tako lepo, da se o tome- piičalo kao kakvo čuđo u svoj ze nlji. Despot je čak na grčka ostrva slao ljtide te Icupovao utvari i ukrase za svoju zalužbimi; knjigama, utvarima i svakoia.cim bogastvom Manasija je bila pretekla i najveće lavre u Sv. Gori. U samoj crlcvi Despot je načinio grobnicu za večni sanik prahu svome. Kad je sve bilo gotovo, Derpot zovne srpskog patrij.arha KiriTa s celim Saborom srpskih vladika, Lg'.’nnua i att.gih časnih lica, te na Sv. Trojioe osvefe bogomolju. Poslo toea ja sabirao tamo učeno Ijuđe, koji su se bavill mišlju i prosvetnim radovima. S njima je on liajradije razgovarao i zajednlčkt boravio. T1 su Ijudi pisali knji'gc za crkve. za manastire i učlonice narodne onoga doba. I sam se Stevan bavio tim radom i s vrlo velikim uspehotn. Despot Stevan }e uesretnim slučajem, padom s konja u lovu oko Beograda, završio svoj život. Telo mu je preneto u njegoviti zadužbinu, gde i danas počiva. Manasija je posle smrti Stevanove postala rečiti prestavnllc srpske prošlosti i ‘propovedriik bolje Tmdućnosli. Nesreća, koja je posle Despota Stevana grozila Srbiji, nlje inimoišla nt njegovu zadužbinu. Godine 1456. porninj« se đa je izgorela Resava. Ovde naru: valja primetiti, da se manastir ovaj i grad zove Resava; ime Manasija mnogo je docnije i novo je, Jer se u letopisima uigde nie spominje. Godine 1458. Mahmud paša je zauzeo Resavu (Manasiju) sa još nekoliko mesta. Za svoje vlađe Turci su držali Manasiju kao i svaki drugi grad; tu je sedlo jeđan starešina s većim odredom vojske. 0 Manasiji je mnogo pisano, a uvaženl akademski slikar g. Sreva Todorović, pomoću vladike negotinskog Jevdjenija, predjašnjeg arhimandrita manasijskog, izdao je itTo lopii slilcu manastira Manasije. Studenica. Južno ođ Kraijeva, deset sati pešačkog hoda, iza planine Djakova, na desnoj obali reke Studenicc, dva sata više nienog utoka u Ibaj, podigao jo Stovan Nemanja 1190.—1197. godine divnu crkvu Sv. Bogorodici, koja se u spomeniclma obično zove Lavra Studcnička, a narod je zove Stiudenica. Od starih srpskih crkava Studenica je po veličini jedna izmeđju prvih, a po Iepotl svog oblika, po rezbi svoga lcamena, po skupoći svoga mramora ona nema sebi ravne do Dečana; Manasija jc veličanstvc-n Ljubostinja lepa, lopa smtemo, tuko reći pobožno, ali Studenica je čisto rasIcošna u lepoti svojoj, osobito spoljašnjoj. Doisfca je opravdano, što se svuda u okolini ove bogomolje njezin svetl osr.ovalac koji se nije nikad potpisivao „kralj', nego samo Veliki Župan Raški zov« c a r Simeun! Po ovoj zadužbinl njegovoj i u naipotonjirim vokovima će se roći', 'da 'je dosta carovao. §‘fo treba oći da vide, to usta ne mogu ispričati. Sti'dcnicu treba viditi, jer nju verno opisati n'.je moguće. U Studenici ja saranjeno telo Stevana Nemanje, koji je u kaludjerstvu nazvan S i m e u n, a po smrtl „Mirotočac“, jer se u narodu priča, da je iz groba njegova točdlo miro. U životu pak, pređ desnom pnestpnom Ikonom, rriošti su kralja Stevana Prvovenčanog, Nemanjinog sina:. U porti studenlčkoj, s južne strane velike crkve, imaju još dve bogomolje: Nikolja 1 Kraij eva orkva. Za prvu, koja nerna nikakvo lepote nitl čega osobitoga, priča se da je gradjena pr« Studenice, te se iu njoj služilo dok je velika građjena, a ’drugu je načinio 1314. goc dine knalj Milutin. Ova je crkva osobito lepa svoflm simetrijsklm oblikom. Žiča. 'Jedan sat n« jugozapad od Kraljeva, na desnoj stranl Ibra, pod Stolovlma, bell se I danas ova znamenita zaduibJna S t evana Prvovenčanog, koju j« gra> dlo, da se u njoj „postavljaju kraljevt, ar-

hljepiskopl, eipiskopi I igumani'*. I doista, narodno verovanje kaauje, da se u njoj kruniisalo sedam kraljeva. Za svakog krunlsanog vlađaoca bila sax zasebna vrafa, zbog čeiga se ona i zove Sedmovratn a Ž i č a. 0 postanku Žiče svl su dragoceni zaplsl već prepisanl i štampanl. Najzanimljivije o tome je napisao K a n i c u svome delu „Vizantijski spomenici u Srbiji“ ~ u Beču 1862. Po mestu gde je, po ravnl leobičnoj manastirima, a ai nekolilco i po rečlma zavctnog pisma, ispisanog na svodu pod kulom, može se misliti da je Žiča prvo bila svetovna crkva, pa tek kasnije postala inanastir. 0 ostacima živopisa dmeli siu svoj sud domaći lunetnici. Pok. Mihajlo Valtrović i Dragiša Milutinović snimili su neke slike iz te bogomolje, izložili ih jednom u Beogradu na ugled prijateljima te umetnosti, pa su posle slane na arheološke ;zložbe u sfrana rnesta. Po mišljenju ova dva stnčnjaka živopis u Žiči zauzim-i prvo mesto medju svima u starim srpskim crkvama i manastiriina. Žiča je đugo bila pusta i zapuštena. Tck 1856. godine nju je obnovio pok. vla■dika negotinski Jevdjenije, koji je u njoj saranjen. Za vreme vladavine posiednjih Obrenoviča Žiča je polpuno obnovljena i od tacla brižljivo održavana, naročito posle miropomazanja kralja Aleksandra u njoj. Ljubostlnja. Nešto više od deset sati zapadn j od Jagodine, na levoj strani Morave, pola sata od obale, m Liubostinsku reku, nahodi se jedna od najdivnljih tvore\ ir,a stare srpske ariiitekture, noliodi se manastir Ljubostinja, za postanje koga su vezane teške uspomene iz života srpslcog naroda posle propasti na Kosovu. Ovo je zadužbima carice Milice, nesretne udove cara Lazara, koja je preminula u novenibru 1405. godine i po predanjn ukopana tu u ženskoj preprati, s leve strane m kamenoj grobnici, koja stoji 1 siada. Ljubostiuja je po lepoti svojih oblika, sraziniernosti svojih deiova, po harmoniji, koja je održana u svemu stvoru, jedan od najsretnijih arhifektonslcih proizvoda staroga srpskog doba. Na njoj se viđi da jc dogradak, ona preprata, koja toliko ruži rnnoge srpske bogomolj'o, (alro neosetno izidana, da se ni po čem ne rnože reći. da je lo nešto odvojeno, nego izgleda sve kao jeđnostavna harmonijski izveđena tvorevina. A što je najvažnije, delo je to srpskih ruicu; nju j,e gradio Srbin protomajstor Borović Rade (u narodnoj pesmi Rad e n e 1 m a r e), koji je po svoj prilici bio tvorac i Manasije. S. P. R.

Milica S. Vlatkovićcva, Donii Lapac. Oj, djevojko koga željkaš? Krvcai teče hojnim poljem Covječanstvo pada, Oj. dievojko, drugo moja Koga željkaš mlada? „Željlcam oca i bratana I draigana svog Tople molbe goire šaljem Da ih čuva Bog“. Vidiš, seko, prolom gusti Što u ogniu ori. Po njern trupla razbacaua Ondje su ti svi... Krvca teče bojnim pojcm Čovječanst\ r o pada, Oj. djevojko drugo moja Ne čekaj I’ mladal

Gjurgjev dan na Avali. (Pbstanak saborisanja.) Oko polovine piošlog -veka licše sc javio n selinia oko Avale itckakav ,,vrač‘‘, koroe je prosl svet išao, kao kakvom poslaniku Božijem, jer je on prorokovao šta će kome bili, a zna so kodiko je s'ilna ona radoznalost koja čovebt vuče da prozre ma i liajmanji; u ono što ćo mu bifi sutra. IJ svojlm špisima pok. Millan Gj-. Milićević ima o tome ,,vraču‘‘ ovo: ,,Kađ s’atrt se bavio u Kipnju kazivali au m'i, da jo, prorokujući, gledao u noku knjigu. Olar. moj, Toj i je znao Čitati, pričao mi je, da' kujiga nije bila pisa.Tia našim slovima, nbgo nekakvim koja oa nijo pbznavao. .Tcdnom, velb, prcd mnogo sveln, jođan Ripanjac (Joksim Kačarević), izvadivši iza pojasa svoj pištolj: — Ako »i pogadjač, rrkne on toina ,,vtuČu‘‘, pogodi šta ima - u mome piŠtolju ? — FiŽek baruta, dvc polovicc, j 'dna drairdija i sukija, •— odgovori sa svim’ slučajno ,,vrač‘‘. >— E, lfndil istina je sve fctko, rečo zaprepašćeni Joksiiri. I poslc loga su svo češće padali dinari na prorokovu kcjigu. Taj noobičrii čovek bio je oidnekud iz bela sveta; ništa sc n'jo znalo koje on, odalde je, i šta ga je dovelo u okoliritt Avale, da je ožari vidolom’ svog proročanstva. Zvali su ga Stcvan Hromi, jer je ramao na jednu riogu. Kad je ostavio seljaČke knće pa se mašio gradskih 1 domova i tu počeo prorokovati, onđa je, kažu, protcran iz Srbfje, i posle se o rijomn nije ništa više čulo, kao ni pi© njegove pojavo. 'Avala; j© hila najmihji prcdmet Stbvonova sanjanja. On je kazjvao, da se ujogde u, Avali zakoprino silno bla-

go. Zakopano je, govorio je, nfo duboko, { najpre se mora jtSići nekakav veliki kamen, pa tek onda doći do blaga:. Mnogi lakovemi Ijudi, ne samo iz okolnih sela, nego i iz samog Beograda, proveli 'su dosta rioći, kopajući zemlju po Avali, da bi se tako na. brzu ruku mogli obogatitf. Cak je podrugljiva pesrita pričala kako su iz Beograda Podigla se četiri dodaka, Sva četiri bejahu jednaka, U Avalu, 'da kopaju blago. Kao šio se moglo i napred zrati, niko nije dobio nišla, osirn po itekolilco ricprospavariih noći i dvalcvih pbdrugljivih pošalica. i peckanja. No ,,vrač‘‘ je još kazivao, đa će na Avali biti crkva i da će slaviti Gjttrgjev dan. O prvoin Gjurgjevu dne, pos’e tog prorokovanji, mnogi ljudi iz okolnih sela izadju na Avalu tek- što se veli, čuda radi. Dnigoga, Gjurgjeva dne izadje ih više. Momčad i devojko jedva čckaju takve priiike da so naigraju i provescle. Nije ptošlo mnogo, pa su i Iteogradjani saznaii za taj sai or na Avali, i počeli i santi dolaziti o Gjargjevu danu. I tako jc neko išao da sc provese’i, a irko đa riđi Avalti, a opet nelco da sc s nekom vidi na Avahi, drugi da što proda ilt'ktipi; tako j 3 posiao Čitav sahor, i ako još utje bilo crkve ni manastira. I u najnovije doba, kad je god lepo vreme, svakc godine jo na fijurgjev dau bilo na Avaji puno sveia iz okoinih sela i iz Beograda. Eto, takn je postao sabor na Avali o Gjurgjevu danu. S. P. R.

Ncnadani dobrotvor. Ljudevit Filip, vojvoda orleanski, sin fnancusko'ga kralja, došao ie jednom na svom puto’vanju u Francuskoj baš u podne u jedan maleni gradić. Zaustavi se kcd prve kavanc i pošto je bio gladan, naruči ručak. Go-stioniča'r, koji je bio lakom za novcem, pomisli, ovo je 'prvi, a možda i poslcdnji ipiuta, što je u rno.iu kavanu došao jedan kralievič, pa taj treba da kao kraljcvić plati! Kada je pobočnik pitao za račun, reče imrkavanar: — Ručak stoji pet stotina tranalva. — Ta to je bezobrazno! — ljutito će poboeniik. — Svfredno, ali kod mene nije jeftinije, — odvrati kavanar. LJutit nad tolikom prostotom ispripovijeda pobočnik konačno cijeli dogadjaj kraljevtću. Ovaj se nasmiješi i zapoviiedi, da mu pozovu predsjednika opštine. Kada je došao predsiednik opštine, reče mu ikraljević. — Ja sam odTučio, da sirotnasima ovoga grada poklonim tisuću franaka pod jednim uslovom! — Ja se pokoravam svakom uslovu, Jcoji će nii vaša kraljevska visost sitaviti! — reče ponizno predsjednik opštine uz dubdki poklon. — Dobro, — priiivati kraljević. Evo vam tisuću franaka u zlatu. Uslov je taj, da vi od ovoga novca platite ka;vana.ru ručak, koji sa-tn netom ovdje potrošio. Predsjednik opštine uzine sa zaitvalom ncvac. a kraljević se odveze. Iz početka ttije predsjednik opštine pravo shvaćao cijeii taj dcgadjaj, te se zadovoljno smiješio nad ovim neobičnim naumom kralievića, no kada je doznao za stvar i kada je k tome gledao kiselo lice neotesanoga kavauara, nasmijao se baš od srca. te je veiikodušno platio jedan franak za ručak, a ostaiili 999 frattakia upotrijebio je za gradsku sirotinju. i tako je taj lakomi kavanar i nehotice postao dobrotvorom građske sirotinie. Smrtna osuda protiv Isusa Hrista. U kapelici Caserte u Italiji, nalazt se ploča od kovine. na kojoj je urczana u hebrejskom jeziku smrtna osuda, Izrečena protiv Isusa Hrista. Sa strane glavnoga teksta je opaska: ,,lsto takova ploča piitpioslaina je svakomu plemenu“. Ova je ploča bila nadijena u gradu Aruili, u njekaidašntjoj kraljevini Napitlj, i.to pvigodom iskaipanja oko godine 1280. Poslije toga čuvala se ta ploča dugo vremena u sakristiji tlekoga samostana nediafiie.ko Napulja, dok ju napokon opct ne povratiše kapelici Caserle. Za vrijeme Naipoleona I. bijašo u velikoj opasnosti, da ju ne odnesu u Francusku, te ju sartto veTikim žrtvama, koju su fratri doprimašali francuskoj vojsci, i molbama, spasiše od toga. Uslijeđ toga buđe ta ploča od francuskc komisije za umjetnost pomno istražena i cijedl njezin sadržaj preveden na francuski jezik. Prema prijevodu glasi osuda ovako: „Osuda, izrečena po Panciju Pilatu, nadstojnilcu Dolnje Galileje, glaseća, da lsus Nazaretski ima pretnpdti kazan smrtl na križu. U sediamnaestoj godinl vladanja cara Tiberlja I na 25. dan mjeseca marta, u svetoim gradu Jerusalemu, za vrijeme, kad Amamas i Kaofaž blja'hu božjl svećenlci. Pondjus Pilatus, nadstojnlk Dolrje Gaiileje. sjedieći na

predisjednlćkoj stolid izreče osudu. da Isus Nazaretski Ima na križu umrijeti i to izmedju dVa razbojnika, budućl da protiv njega glase ove velike I teš, ke optužbe naroda: 1. Isus je zavodilac; 2. Isus Je buntovnikg 3. Isus j# nepritjateTJ zakona; 4. Isus se krivo tiazivlje sinom Božjim; 5. Isus se krivo; nazivlje kraljem Izraela; 6. Isus je ■"n'< " imam. praćen od velike ninožine, koja je nosTla palme u rukama. -i Zapovijefdia se prvotnu Centuriju Guirilu Comeliiu, da Isusa oidvede na stratište. Zabranjuje svim ubogim i imućnim osobama, da zapriječe sinrt Isusovu. Svjedoci, koji pisašo osudu, jesui 1. Daniel Robani, farizejac; 2. Johaneš Zarebatel; 3. Rafael Robani; 4. Caper, učcntjak. Isus voditi će se iz grada Jerusailima kroz vrata Snzena.“

Vaskrs i crvena iaja. Kako Je postao običaj da se o Uskrsu darivamo crvenim jajima, postoji u predanju ova priča: Kad‘a je Isus Hristos Maskrsao, posle trodrievnog grobm’anja, rastrčao se uznurani svet, pa ie na sve strane raznosio taj radosni gbs. Na trgu se našla jedna žena, koja je itnala za iprodaju punu korpu jaja. Oua tome glastt nije verovala, pa će reći: — Znale li kad će Hristos vaskrsnuti? Kad ova jaia postauu crvettia. Tek što je to izrekla, a sva jaja u korpi postadoše orvena. Ona se tarf uveri, da je Hristos vaskrsnuo iz mrtvili, te ^ogo’d je tnimo nje prošao, darivaia ga je jaiima, sa rečima: Hristos vaskrsmi! To se zapamtilo, pa su iposle f druge svake godine o Uskrsu boiili jaj^ i medjnsobno se njima darivali, pozdravljajući ’ se gorniim rečima, da je Hristos vaskrsnuo. Fto tako se i do danas održaio u običaju.

Aforizmi i izreke. Za seliaka se može reći: Njegova' rafinlranost se proteže samo cibtlo, dolde njegova sebičnost stiže. * Zena je tek onda z idovoljna sai svcjorn sllkom. ako izgieda, kao š‘o bl ona htjeia da izgleda. * Najsavršenija životinja na zemljf jest — čovjek. ♦ Dani su, kao časovi brzi i vratitl se neće. Dobro bi bllo, kad nebi is" kustvo godinama išlo I kad bi se nai kraju života opet počelo živjeti! * Zena, koja je odista savršeno Iepa, smatra sebe kao „živo umetničko deIo“. Otia se o sebi stara I brine, kao arheolozi o skupocenim mramornirrf spomeuicima. * Trebali bistno zaviriti iza kulisa životne pozornice, da bismo vidjelf pravu predstavu i užasno pođijeljenei uloge. * Mnogo trpjeti ne znači rnnogo iskusiti. Čovjek ne može reći, da }e iskusan ni na kraju svog života: jer cio }9 Život naš jedno veliko iskušenie. * Žene su rodjeui pravnicL; one na govore nikiad ubcdljivije, ttego kad nemiaiu pravo. Velika bol nas vodi geniju.

S a 1 a Lepl Izgledb Bolesnik: Ah, gospodine doktore^ ne plašiin se ja ni rnalo snirth nego tnc je, znate, strah... Lekar: Od eega, prijatelju? Bolesnik: Pa. znate, strah mff j«, da ne budem živ sahranjen. Lekar : Ako je samo to, onda se ništa ne brinite. To vam s© kod mene ne tn-Ože desiti.

Opet cfobro. A. : Atna, čoveče. je li istina, da se naš knjižervmk Radovan izmirio sa svojom Ženom? B. : Potpunol Oiia opet čita. što on piše; a on jede opet, što ona kuva!

Prvi čovekA. : Ko Je bio prvi čovek? B. : Koješta... pa to se bar zna.„ Adam. A, ; Elt, vidiš, nije meigo Rosenberg. B. : Otkud pia oo? A.: Otud, što sam ja u Hamburgit vfdeo jednu flrmu, na kojoj P'se: „Adam. predje Rosenberg!