Besede dra Mih. Polita-Desančića

Али с једне стране тежња за мађаризацијом није допуштала, да се народност српска ма и на црквенонародном по.ву крепп, с друге стране пак наша јерархија, која се никако није могла опријате.вити са нашим автономним установама већ је све тежила за старом превласти епиекопата, те се ради тога са свим бацила у наручје мафарске владе те околности попинише, да ерпеки народ није могао доћи до сталног уређења својих црквених и просветних ствари. После избора патријарха Ивачковића у г. 1874. протекло је низ година, а српски народ није могао никако да дође до свога народно-црквеног сабора, да своје црквене и просветне ствари уреди. Влада се изговарала на заплете на истоку. Истина да је г. 1875 букнуо херцеговачки устанак, а у години 1876 био је српеко-турски рат, у г. 1877 и г. 1878 пак велики руско-турски рат, за тим опет окупација Босне и Херговине. Но иеточни заплети неби били ништа сметали радњи народно-црквенога сабора, као што ниеу сметали мирној радњи саборског одбора, јер народно-црквени српски сабор неби имао никаква посла са политиком. На послетк} г кад су источни заплети са свим престали, и кад је српски народ све то живље искао сазив сабора, влада није имала куда, те је усљед представке еаборског одбора допуетила сазив сабора, којн се месеца септембра 1879 у Карловцима састао. После горких иекуства, које је српшш народ за последњих година учинио, сви чланови сабора сагласише се у томе, да треба најпомир.вивији тон узети како према влади тако и према нашој јерархији, но уједно се сагласише у том, да поред помирљивог тона ваља јасно и разговетно означити становиште наше автономије и према влади и према јерархији : да влади ва.ва казати да автономија са политиком нема никаква

449

НАРОДНО-ЦРКВЕНИ САБОР Г. 1879.