Besede dra Mih. Polita-Desančića

мн смо сви синови једнога народа и једне цркве, та нас све у нредстојећем послј рз г ководи једна тежња и намера.“ Јадржимда наша автономија пружа п јерархији широкога поља да се с нама спораз} г метп може и нек б} г де наш епископат уверен да све оно што он са дрквенога гледишта у нашој автономији за поправк} ? целисходно налази, да ћемо и ми на то пристати, ако иоле основавога разлога има. (Одобравање.) Ово је што сам у кратко о одношају према нашој јерархији имао реки.“ „Прелазим на послетку на еаму нашу автономиЈЈ, Можда никад са каквом речи није било толико зло} гпотребе колико са том речи „автономија“ а бпвало је злоупотребе с једне и с друге стране. Мислило се с једне стране, да автономнја значи можда потпјну независност и најнижих аутономних органи као н. пр. да се свака црквена општина може еувереном сматрати и да чланови општине немају никоме рачуна давати! Но с друге стране гледало се, да се свака автономна институција омаловажн илн као највеке зло представи,, тако да би из тога сљедовало да ее треба вратити на. пређашње автократно начело! Који нашу автономиЈЈ и наше автономне инстптуције непристрано расмотри, тај ke морати признати да су добре и правичне. Ја знам да има против наших автономних инстнтуција прпговора, и то неку да поричем и основаних приговора. Али, питам ја, има ли у животу државном, икоја институција, која се искуством живота неби тек морала опробати? Која се по искуству живота неби морала поправљати и усавршити ? Али за то ни један државник неке коју институцију забацити што се она поправљати, уеавршивати мора. У осталом наша автономија тек је само у темељу подигнута, читаву зграду ми даље тек надзидати морамо. У том се обзиру са свим } г месно изражава беседа нашега председника,

454

БЕСЕДА НА НАР. ЦРКВЕНОМ САБОРУ Г. 1879.