Besede dra Mih. Polita-Desančića

4 53

БЕСЕДА НА НАР. ЦРКВЕНОМ САБОРУ Г. 1879.

трећи расправљао. Некад су наши црквени веникодостојници били вајвеки поборници, највеки заштитници нашег народа. Било је времена кад су наши црквени велпкодостојници били све народу: и отац и зхајка. Уто доба наш народ, имајући највеке поверење у своје архппастире ставио је и свј власт j њихове pjKe. Но отјд се развило нешто, што стоји j противтслов.ЂЈ и са дјхом наше цркве и са духом нашега народа. Развило се j нашој цркви автократно начело, што више одговара дјхј западне него нссточне цркве. Није овде место, да разликЈ међу западном и источном црквом поближе расветлим. Они, који су тј разликЈ проучавали, не налазе је толико j догмама, колико j дух_у, j строју црквеном. Западна је црква централистична и автократна. Ово није источна црква. Источна црква акомодира, прилагођује свој строј према народу, кога међу своје верне броји. За то је цркв. управа друга у Турској, друга у Русији, друга j Грчкој, друга у Романији а друга у нашег народа j овим крајевима. Ако би хтела наша јерархија ово порицати, то би морала порицати читави хиеторијски развитак наше цркве у овим крајевима, а морала би j првом реду порицати прововаљаност нашег народноцрквеног сабора. Но ја ову тему неку даље да развијам. Ја само то велим, да ако се наша јерархија хоке да врати на пређашње автократско начело, да оида с нама j сукоб, или бар j опреку доки мора, а долазеки с нама у опреку, постаје оруђ е у рукама пр отивника нашега народа. (Одобравање.) Ја не могј то од наше јерархије претпоставити, јер не могу замислити да се наша јерархија хоке да одели од свог народа. Ми смо чланови Једнога народа, па као такови не смемо се једни од других делити. У том обзиру посве су истините речи нашега председника РБег. Светости патријарха, које је из дубине душе рекао : „Та