Bitef

scenografìja: kazimìerz wìsniak; muzika: zyzmunt konieczny; asistent režije: edward wnuk; scenske kretuje: jacek tomasìk; » sarkofag sv. Stanislava«, » golgota « i »madonn« izradio: tadeusz rybski. učestvuju : jerzy trela (konrad) ; ewa kolasinska, euzebiusz luberadzki, edward wnuk, ferdynand wójcik ,mi diak, zarnecki (radnici) ; edward lubaszenko (reditelj) ; amia poloni (muza) ; wiktor sądecki (plemenitaš) ; jerzy radziwilowicz (golja) ; Juliusz grabowski (predsednik) ; marian slojkowski (načelnik) ; vornan Wojtowicz (propovednik) ; roman Stankiewicz (primas); zdzislaw zazula (orator) ; Wojciech raszkowski (otac) ; jerzy swiech (sin); Joanna zolkowska (harfiskinja) ; Stefan

szramel (pustinjak) ; izahela Olszewska (gat ava); tadeiisz malak (genije ); Izabela Olszewska ( hest ja); Zygmunt jozefczak, tadeusz malak, Stefan szramel, Jerzy swiech, jerzy radziwilowicz, edward wnuk, (maskę) ; Wojciech raszkowski (stari glumac); hanna smolska (lila) ; akcja kaminska (zosja) ; melania sądecką (rekviziter) ; wladyslaw olszyn (redaktor), premijera je odr zana u kr ako vu 30. maja 1974. godine.

Posle probe

Jan Blonjski: Gledajući probe stičem utisak da je tvoja najveća briga »otelotvorenje« Konrada. Da se on, sačuvaj bože, ne pokaże samo kao simbol, već da sačuva Ijudsku dimenziju . . . Konrad Svinarski : Konrad se bori ne samo za ideale, več i za svoju sr est, i stoga njegoro oslobodenje ima mnogo značenja. Trudio sam se da u praksi sredem na zajednićki imenitelj: oslobodenje od sopstrenog prokletstra i oslobodenje narodu od njegorog prokletstra. JB: Ali, da bi se shvatilo na čemu ta prokletstra počivaju treba sebi, najpre, reći ko su maskę? Bilo je nekoliko interpretacija . . . Da je to ovaploćenje protivrečnih Konradovih misli. Da su to glumci s kojima on raspravlja o predstavi, koju upravo inscenira u pozorištu. Najzad, da su to »stvarni« ljudi, tačnije, predstave ljudi koji Konrada okrużuju u njegovom životu. KS: Meni se čini da o maskarna mozemo govoriti be skraj no .. . Jednostarno, ja sam se potčinio jednoj misli. Naime, ako Vìspjanjski u sebi, ì a srom junaku, Konrada, ridi čoreka, koji teži za nekom istinom, onda su maskę društro, koję staje na poluistinama. One su oblikorane kao Ijudi koji, da tako kažem, ne podležu promeni i ne izrlače konsekrence iz rlastitih težnji ... Ja tu ridim, jednostarno, odraz celoga druśtra, klasa, slojerâ, taborâ, ljudskilt tìpora. Zato sam ureo maskę o kojima nenia autorske informacije, počer od Franca Jozefa ili austrijskog policajca, koji iak gororì poljskì. . . KS: Tako gororimo mi u Poljskoj. JB: Mislim na Konrada, kao živu ličnost. KS: On je, raljda, kao Edip, jer kada gorori o srojoj skršenoj misti, u prah se moja misao raspala on oseća da je njegora rolja za oslobadanjem kroz akciju postala nemoguća zbog sresti do koję je dośao. Na kraju tragedije, on gubi rid i možda će još samo kao slepac, jednam, ozireti u sećanjima . . . JB: Nastaje pitanje o uzroku tragičnog poraża. Odnosno, govoreći oblino, ko su Erinije? KS: Ja u Erinijama ridim druśtreni odraz Poljske sudhine i privatni odraz unakazenog iivota. Po meni, izgleda da je Vispjanjskom znak jednakosti, koji je tu posta rio dopustio da napiśe taj komad. JB; To je vrlo originalno. KS: Trrdim da je Oslobodenje bliže isporesti nego puhlicistici, iako se ta isporest izrazara baś u puhlicistici, a ne, na primer, u lirskoj poeziji. Ja ne rerujem da bi tu poeziju kojom proklinje smatrao samo, da tako kazem, rerhalnom magijom. U tome delu ridim moída dra-tri prara stilla, na primer ceo fragmenat »Hoću da u lelnji, redri dan . . .« Osa srega je haš ta molitra, koju je mogućno tretirati s najvećom ozhiljnošću, ne interpretirajući je kritički, sumnjičaro. JB: Smatraš da u tom trenutku pisac govori kao

149