Bitef

scenskim prikazima Berlinskog ansambla. Sa Petrom Palitzschom priredio je » Optimistiéku tragediju« Višnjevskog (1958), Brechtov »Uspon Artura Uia« (1959) i Baierlovu »Gospođu Flinz « (1961); sa Joachimom Tenschertom Brechtove »Dane komune« (1962), Shakespeareovog » Koriolana « (1964), Kipphardtov »Sluéaj J. Roberta Oppenheimera « (1965) i Brechtovu »Svetu Jovanku iz klanica« (1968). Wekwerth je odabìrao komade u kojima je mogao da ìspoljava svoj stav, kao podanik NDR, u klasnim razraéunavanjìma naseg vremena i da, istovremeno, resi do tada nesavladane problème Brechtovog naéina igre. Iz toga je, konaéno, izrastao njegov » rukopìs«: da scensku jedìnstvenost svake inscenacije, njenu pozorišnu draž i bogatstvo, ìzvlaéi dubokìm poniranjem u njegove filosofske, politiéke i pozorišno-metodski postavljene zadatke. Za Wekwertha je Brechtov metod predstavljao putokaz zu stìl rediteljevog rada. Njegov najvaznìji oslonac prì rada je kolektiv. To dokazuju dvojne rezije ì saradnja sa »sestrinskim umetnostima « koju on stoino praktikuje. Isto tako, za njegov naéin rada je presudna i njegova erudicìja. Poste odlaska iz Berlinskog ansambla, Wekwerth se ìntenzivno bavìo mediumom filma. Rezirao je velike televizìjske filmare: »Optimistička tragedija« (prema komadu Višnje vskog), » Cement « (prema romana Gladkova), a medavno »Nesvetu Sofiju« (po knjizi Eberharda Panitza), svena Televiziji NDR. U Deutsches Theateru postavio je 1970. »Saslušanje Habane« od Hans-Magnusa Enzensbergera i 1972. Shakespeareovog »Rìéarda III«, u sopstvenom prevodu i dramaturskoj abradi. Kao gost, radi i u ciriškom Schauspielhausu, gde je post avio k ornad M. Gorkog »Jegor Bulicov «, a 1974, na temelju berlinske predstave, ponovo »Riéarda III«. Manfred Wekwerth je potpredsednik Akademije umetnosíi NDR i direktor novoosnovanog Instituía za pozorisnu režiju u Berlina. Znaéajni su njegovi teorijski radovi o pozorišnoj delatnosti: »Pozorište u menama« (1960), »Notate. O radu Berlinskog ansambla« (1967), » Spisi . Rad sa Brechtom« (1973), » Pozorisíe i nauka« (1974).

deutsches theater

Deutsches Theater (Nemaqko po zariste), osnovano 1883, je pozorište sa

najbogatijom tradicijom u glavnom gradu Nemaéke Demokratske Republike.

Delatnost znaéajnih, u humanizmu duboko ukorenjenih umetniékih liénosti, da ovde pomenemo samo istaknute upravnike pozorìsta: Otta Brahma, Maxa Reinhardta i Heinza Hilperta, dokazala je kroz sve promene i istorijski razvoj, napredan kontinuìtet reali stičke pozorišne umetnosíi, koji je kao temelj bio pode san da se, pod no vim uslovima antifašistički-demokratskog i docnije našeg socijalističkog poretka, Deutsches Theater konstituiše kao drzavno pozorište Nemaéke Demokratske Republike. Svestan ove tradicionalne linije koja obavezuje, Deutsches

Theater, od istorijske obnove 1945, stoino radi na razvijanju jedne socìjalistìéko-realìstìéke pozorišne umetnosíi. Intendaníi Gustav v. Wangenheim, Wolfgang Langhoff i Wolfgang Heinz odredili su u torn razdoblju profil i format kuée. Dela iz nacionalnog nasleda, kao i svetske dramske literature prošlosti i sadašnjosti, i dañas sačinjavaju središte repertoara. Nova, miada lìnija tradicije obrazovala se sa velikim inscenacijama Wolfganga Langhoffa u oblasti nemaéke klasike ì sovjetske dramske literature, kao i sa znaéajnim inscenacijama Wolfganga Heinza (Čehov i Gorki).

Umetnìékì rad Deutsches Theatera, koji obuhvata tematski raspón od tradicije do sadainjice, našao je, i nalazì, u nastojanju mladih i obdarenih reditelja živ nastavak i nove podsticaje. U tom procesa , p o zariste je osvojilo paznju i priznanja daleko izvan granica NDR. Reditelji, kao Benno Besson sa Aristofanovim » Mirom «, J. Švarcovim » Zmajem «, H. Salomonovim » Klipanom « i drugim; Erie do Soit er sa Rozovljevim komadom »Na putu«, Lessingovim »Natanom Mudrim«, Shakespeareovom » Burom«, kao i Adolf Dresen sa Goetheovim »Faustom I«, komadima Sean O’Casey a, Babelovom » Marijom «, Dworezkovim »Čovekom spolja«, predstavljaju mnoga übedljiva dostignuća.

Fondé en 1883, le Deutsches Theater est le plus riche de tradition de

deutsches theater de berlin

tous les théâtres de la capitale de la République Démocratique

theater

de la capitale de la République Démocratique Allemande.

de

L’activité des hommes de théâtre marquants inspirés de l’humanisme qui, à diverses

époques, ont animé le Deutsches Theater: Otto

berlìn

Brahm, Max Reinhardtet Heinz Hilpert, témoigne de la continuité d’un art théâtral réaliste et progressiste, au travers des décennies marquées par tant de changements. Cette activité est devenue le fondement sur

lequel on a pu bâtir, dans les conditions nouvelles d’un système antifasciste et démocratique, puis socialiste, le Deutsches Theater en tant que théâtre d’Etat de la République Démocratique Allemande.

Riche de sa tradition et conscient des responsabilités qu’elle lui impose, le Deutsches Theater s’emploie depuis sa reprise, en 1945, à promouvoir un art théâtral socialiste et réaliste. Ses directeurs successifs: Gustav von Wangenheim, Wolfgang Langhoff et Wolfgang Heinz lui ont donné son profil et