Bitef

Nô difficult, so do Japanese. The difficulty lies in the difference of languages only to the least extent. But »Seeing Nô« would impress at least something upon the audience. » Seeing is believing« applies in case also.

(F.M. Kuramochi)

1.

no,

Klasična japanska drama vodi poreklo od ritualnog plesa.

U dama vremena Jizvodili su / je odabrani

klasična j

jap ans ka

drama

koje su održavane

u cast pojedinih bogo va pred njihovim

grobnicama ili hramovima. Usled toga, struktura veline No-drama temelji se na plesu, a uvodni narativni deo služi prvenstveno tumačenju sadržaja tog plesa, kojì treba da sugerirá prisutnost svemoćnog bozanstva.

2.

U harmoničnoj povezanosti reci, muzike i plesa, nastaje jedno kompletno umetničko delo, koje osvaja čula i dušu i izaziva najdublja osećanja: divljenje prema velikim delima i hrabrosti junaka, tugovanje zbog prolaznosti svega ovozemaljskog, strahopoštovanje pred ispoljavanjem bozanske moći. Mitološki dogadaji i narodne price sve je pred ñama. Ono božansko pojavljuje se kao nešto sasvim blisko svim Ijudima : kao duh drveća, reka, planino, kao neko nezemaljsko biće, koje sa običnim smrtnicima održava prisni kontakt.

3.

Ne radi se u Nou o barbi ìzmedu dva principa, jer samo jedan glumac stoji u središtu svih zbivanja; on je personifikacìja božanskog bica i on je taj koji ispoljava snalna prezivljavanja. Postoji još jedan glumac, liji je zadatak sporednog karaktera i sastoji se u tome, da svojim pitanjima pokrene dinamiku radnje, uz potrebna objašnjenja. On sluii kao neka vrsta »bekgraunda« (pozadine) glavnom glumcu, koji svu pažnju prisutnih privlači na sebe.

4.

Ne teil No nikakvom podrzavanju prirode, niti postoji u njemu bilo kakva iluzija stvarnosti, vel jedino simbolilko prikazivanje u sluibi apsolutne lepóte. Čak i sa najmanjim sredstvima postiza se najdublji alisei. Nagoveštaj, a ne ìzrazavanje, jeste osnova ove do krajnosti stilizovane umetnosti. Saginjanje glave i dizanje ruke ka maski znale jadìkovanje i piai, a Mago dodirivanje rukava, ispunjenje Ijubavnih želja. U nesputanom carstvu fantazije odigravaju se događaji, kojima nisu potrebni nikakvi scenski okviri. Kostimi i maske predstavljaju umetnilka dela najviseg dometa; izradeni su rukama velikih majstora i stolelima se

plesači 'koji su, ■ koristeći maske i

kostime, podvlačili njen sadrzaj, u toku svečanosti

prenose iz generacije u generaciju u pet škola no-igara kao vredno parodiano Mago.

Rada se glumac, u blistavim bojama brokata, sa maskom na lieu, koja u tajanstvenom višestrukom značenju odrazava istovremeno radasi ili tuga, oduševljenje ili strah, pojavi pred nama, izgleda nam da iz njega izbija neko čudno zracenje. Čak ni miada generaciju, vaspitana u antireligìoznom duhu, ne moie da se odupre čarima ove nezemaljske pojave. Ako izuzmemo grcku sklupturu, teško je poverovati da je ikada postignuta uspesnìja inkarnacija bozanskog u Ijudskom obliku.

5.

No-drama nastala je u XIV veku u doba kada je, oslanjajući se na tradicionalne japanske ìgre, prihvatila i neke uticaje sa strane. Svoj vrhunac doživljava u XV veku. Tajne umetnosti prikazivanja, tekst i muzika, cavana je dugo vremena kao porodièna íajna pojedinih umetnika.

6.

Tvorcima Noa smatraju se Kanami (umro 1384) i njegov sin Zeami (umro 1443). Kanamijev otac, poreklom iz roda vitezova, odveo je svoju trudnu ženu u hram milostive Kanon u Hazederu, posto su mu pre toga naprasno umrla dva sina. Roden u svetilištu, Kanami ostaje u životu. Svoju vlastitu glumačku druzinu Kanami osniva u Obati, u predelu zvanom Iga, sa svili strana opkoljenog planinama. On je bio taj, koji je u pojedine oblike narodnih igara i glume uneo clemente strogih tradicija religioznih i dvorskih ceremonija. Njegov docniji rad odvijao se prvenstveno u svetilištu Kazuga, u Nari. Pored toga, pravio je i duge turneje po zemlji. Stekao je naklonost moénog Shogun Ashikaga Yoshimitsua, velikog Ijubitelja umetnosti. Njegov sin bio je primljen u pratnju tog gospodara. Po smrti oca, morao je Zeami, veé u svojoj 21. godini, da stane na celo družine. Isticao se u istoj meri kao glumac, pesnik ì estetičar. Preko poiovine od ukupno 240 drama, koje sačinjavaju današnji repertoar, moraju poticati od njega, kao i citar niz teoretskih meditacija o umetnosti glume, pored ostalog i čuvena »Kadensho«, knjiga o mladom drvu u cvetu. Pod cvetim on podrazumeva vrhunac razvitka glumacke umetnosti. Za ove spise znale su samo porodice škola Kanze i Komparu, koje u direktnoj linijì potièu od njega. Tek u ovom stoleću postali su ovi spisi poznati u javnosti. Dosada je objavljeno 23 njegova spisa. Saiuvano je cak ì nekoliko drama, pisanih njegovom rukom. Pod vodstvom ovog genìjalnog čoveka, No se razvija u dvorsku umetnost, pristupačnu jedino odahranorn krugu posveéenih, koji neguju kult lepóte.

7.

Pre nego sto le stupiti na pozornicu, u prostoriji sa ogledalima, glumac se putem dugih meditacija uživljava u svoju ulogu. Ono tajanstveno i kontradiktorno nezemaljsko bile mora u potpunosti da ovlada njime. I tek kada se glumac oseti dovoljno nadahnut u stara vremena ovo stanje je dostizalo stepen ekstaze on se pojavljuje iza raskošne zavese i prelazi uskim mostilem na bina. Pozornica, sa tri strane otvorena, obuhvata povrsinu od 36 kvadratnìh metara i poplolana je uglalanim kedrovim drvetom. Na krajnjim talkama te pavesine di žu se letiri vitka stuba na kojima poliva