Bitef

objašnjava Ito se pojedînci, kojima je ideja o Boga sasvim daleka, a katoliéka vera tuda, moga uznemiriti tim prolimanjem ponalanja i verovanja. Ali, podvući onako, kako smo mi to učinili, donju (ponavljam, nesvesnu) seksualnost Organava u njegovim verskim telnjama, znaéi zaéi malo dublje u razumevanje Penasti. Ost aje da se ustanovi (dakle da se pokale u jednoj predstavi, jer mi ne pišemo neku tezu, mi se konkretno izražavamo) kako, u datom drultvu, je dan » prosjak «, predstavljajuéi se kao sveti čovek, nalazi évrst način da se obogatì. Gospodin Georges Couton navodi sledeće objalnjenje ; »Obimnost nepokretnih dobara Crkve, nedostatak bogoslovija, doprìnosi da je za laike a traganju za drultvenim polozajern privlačna i moguéna karìjera a krilu Crkve. Oni uspevaju da se rukopoloze a ni zi red i obuku odelo svešteničkog izgleda sa »kragnom « (prslukom). Nisu li tako sposobni da stiču dobiti; sto niukom sluéaju nije verska sklonost kako mi to misiimo«.

Zasto u torn drultvu jedan visoki slulbenik Drlave, »koji je služeći svog princa pokazao hrabrost«, prìbegava u misticnìm telnjama religioznom livotu? Da bi dao ili nalao novi zivotni smisao? Istoriéarì odgovaraju da se poste Fronde (gradanski rat u Francuskoj za vreme maloletstva Luja XIV, prim, prev.) monarhija évrsto ustoliéila, a da se moé drultvene grupe kojoj pripada Organ smanjila ili iléezla. Ovim pitanjima vr ačamo se u istorìju Velikog Veka čije je izvesne znaéajne suprotnosti Molìjer uhvatio prìkazujuéi nam sukob izmedu Penasti koje su prijemcive za pojedìnaéne analize (videli smo na kom nivou) ali oformljene drultveno i istorijski.

Istorijom, koja se dañas pise sa I, velikim slovom, podupire se cela struktura komada kao i ponašanje licnosti. Ako je potreban primer dovoljno je osvrnuti se na rasplet koji se smatra za grubu vrtešku. I ukoliko se držimo cìnjenìca taj vrhunac izveštačenosti izgleda plitko realisticki, a taj tobožnji ustupak vlasti ni malo konvencionalan.

Organ je značajna Penosi, jer ko je video da neka beznaéajna Penosi pomaze Kralja, odnosno ukoliko se ne što tako desi, ona to prestaje da bade ili stupa u tajne slulbe. Dakle, Organ se za vreme Fronde stavio na Kraljevu strana (Mazarin). Ali on odrlava kontakt sa ekstremnim protivnikom, Argasom; bolje reéeno on skriva kod sebe papire kada je Argas prisiljen da pobegne (u Spaniju?). Ova priča je, naravno, jedna Frondina smutnja. Savremene analogije su tako oéigledne da bi bilo neprilicno i naivno podvlaciti ih u predstavi. Jedan prosjak, Tartif, optuliée Organa kod Kralja. Sta ovaj éini? On javno kori, kako i pr ilici, tog visokog službenika, a i oprašta mu zbog usluga u proposti. Stile policajac da ishvali taj politichi ein dok je potkazivaé uhaplen, a ekstremni protivnik osuden na smrt. Bilo bi iznenadujuée kad jedan policajac ne bi hvalio vlast. Pre nego sto bi optulìli Molijera za nekakvu niskost,poltenije je i taénije videti u tome precizan opis i kritiku stvarnosti. Postoji jedna spiritualistiéka teza koja u policìjskom zvaniéniku vidi predstavnika Boga. Ne mora se suprotstaviti torn tumačenju, ali ja verujem da jedan pobolni duh mora biti lokiran gledajuéi balaustro koje se optereéuje poslovima politiéke policije. To ga malo su vi se kompromituje. Ali

izjaviti da deio ima baroknu strukturu i da policijski zvanìénìk predstavlja uvodenje Vertikalnosti a Horìzontalnost, znaci pridruliti se spiritualistìckom tumačenju. Ree Vertikala samo je verovatno geometrìjska. U svojoj volji da se drli konkretnog, nasa predstava nije mogia da odbaci ove dve spekulativne tacke gle dista, ali mi ne delimo ta gle dista. Po jednoj losoj tradìciji skraéuju se stihovi u tekstu polìcìjskog zvanìcnìka. Medutim, ta pohvaia jednog politìékog čina zasluzuje da bade potanko i brilljivo ispricana. Ona je jedìnstvena. Prvi put (možda) u dramskoj liter aturi vidimo kako jedan junak suprotstavlja Orzavi lična oseéanja. Kod Korneja ličnosti se bore, dok se ovde radi o mesta pod suncem. Evo, verujem, prvog »građanina protiv vlasti«. On nije protivnìk, veé brani spokojstvo domaéeg mira. Stanuje u sjajnom grada Kralja Sunca, ali odbija da postane nosorog. Dekorom i mizanscenom tralili smo kako da učinimo očiglednom tema koja je postìgla poznati uspeh meda savremenim dramaturzima.

Igrom glumaca nìsmo pristali da likove svedemo na slike sa karata za igru. Zar je potrebno okaéiti praporce na Tartìfovu kapu i u svakom stìhu podvlaciti da se radi o gadnom licemeru! Smejem se sa anima kojì se budu smejali takvoj naivnostì. Prìznajem: bile su mi potrebne godine da da bih shvatio kako treba sukobìti fizìéke i društvene snage i cavati se moralisanja.

Kakvo divno pozorišno deio ! Ni jedna licnost sebe ne analizira, svaka je obuzeta radnjom, svaka izrazava jedno JA umesto ON preruseno u JA dokazivačkih komada. To nije vise odjek nego jasni, cisti zvuk Eshilove Hi Shakespeareove licnosti.

To su bita unapred utvrdena mišljenja o ovoj predstavi: pokusati da se iznesu na videlo daña najmraéniji slojevi odnosa između Pkova i saopltiti najjasnije mogućno društveni i istorijski kontekst déla. Predstava se odvijala u intenzivnom belom osvetljenju. Ceo ovaj posao preduzet je uz odbacivanje sledečih piíanja: Ko je Tartif? Ko je Organ? itd... u zamenu za: Sta radi Organ? Sta radi Tartif? itd... Tako, kako sam ga naznačio, deio je odjednom prestalo da me interesuje kao katoliéko ili antikatolicko, naie interesovanje usmereno je ka razvoju radnje, ka igri glumaca. Zasto je potrebno prizivati senke umrlih veličina da bi se zaplalili oni koji osporavaju ili pro sto da bi sebe razuverili; mogao bi se radi opravdanja ove melode citirati Hegel (ai Marks nije nikad u torn smislu protivrecio), međutim, éemu? sve se to nalazi veé u Aristotelovoj » Poetici «. »Ličnosti ne dejstvuju da bi podrlavale svoje karaktere, nego one stiču svoje karakterepovrh toga, zhog svojih dejstava, tako da su éinovi i fabula kraj trage dije ... « IP treba stvarno reći drugačije ili reći iste stvari ali nekoPko vekova kasnije :

»Taj veliti odnos izmedu zbivanja i moralnog karaktera Penasti koje ih objašnjavaju, sto éini osnovu i sustinu, lirski je princìp, u pravom smislu reéì, dramske poezije«. U nasini odnosima prema klasicima najbìtnija je naša vatrena lelja da ih ispitujemo; odgovaraju li nam? ili mi odgovaramo kroz njih? U oba sluéaja svaka generacìja polazi tako u otkrivanje sebe i u otkrivanje njih. Prema tome, neka naia vatrena lelja da ih ispitujemo bude Ito livljal