Bitef

kako se zabavljaju mešajuči talk sa lekom koji su debili. Uniformisano bolničko osoblje, umesto ohrabrenja, uliva strah. Bolesna devojka, koja zeli da ode kući, gde óe biti »sa svim svojim stvarima i svojim čovekom«, završiće bez svega toga. »Znaš li da sam ja jedini dečak u školi či jì deda lezi u bolnici?« brblja njen mladi posetilac. Smeh se probìja kroz sve tragične situacije. Ni u jednoj prilici glumci nisu isticali svoj slucaj; u stvari, oni su se trudili da njihova gluma bude ito viie dokumentarna.

[Elizabeth Grice]

osmi ш шш

Grupa Het Werkteater deluje već vise godina, a njen rad je posvećen razmatranju socijalnih tema, putem improvizacija. U njihovoj predatavi, na hladan i zabavan način, tretìra se život u boiničkoj sobi, u kojoj leže pacijenti koji umiru od raka. Susret sa smrću težak je kako onima koji umiru tako i onima koji ostaju posle njih, sto je sa humorìsticne strane prikazano u uvodnoj sceni, u kojoj rodaci raspravljaju oko pogreba dvadesetjednogodišnjeg samoubice i о izboru mrtvačkog sanduka. Bolničko osoblje, koje je ovde prikazano sa svìm Ijudskim slabostima, bilo zlonamerno bìlo iz neznanja, пета pravilan i pristojan odnos prema bolesnicima. Napregnutost atmosfere, koja je posledica ovakvih okolnosti nikada nije rečitije prikazana. Vidimo bolničarku koja, u želji da sto pre napusti bolnicu, jer se sprema na neku večernju zabavu, prepušta mrzovoljnom lekaru da sàm übrizga injekciju pacijentu. On pažljivo obilazi око kreveta, ali zastaje na vratima. Njegovo lose raszoloženje što je protiv svoje volje upleten u takvu situaciju svakako je manje nego raspoloženje čoveka u krevetu, ali to je ipak neka vrsta nezadovoljstva iz nemoći. U drugoj sceni vidimo starog čoveka koji umire na rukama svog unuka dok se priseća sreénijih vremena. Veoma stari Ijudi ponekad mogu da prihvate ono najgore sa stoicizmom. Tokom predstave, stvari postaju komplikovanije. Devojka, či ji mladić umire, ne oseéa dovoljno Ijubavi da bi ga održala u životu. Neki prezaposleni lekar prilazi udatoj ženi i naglo trza njenu rakom zahvaéenu ruku, ali joj neće reéi da će morati mesecìma da ostane u bolnici da bi davala krv na analizu. Govori joj da će umreti, iako je ona svesna da bi mogia da se izbori za život. Utehu joj pruža samo još bolesnica u susednom krevetu koja pati od nesanice. Glumci Yolande Bertsch, Cas Enklaar, Hans Man, Shireen Strooker, Gerard Thoolen i Ivan Wolffers posle dugih priprema ostvarili su potresan pozorišni komad, zahvaljujući prethodnim iscrpnim istraživanjima prilikom poseta bolnicama, kao i razgovorima sa lekarima.

[Michael Coveney]

VEUKA PORĐĐiCA

Kad god sam prisustvovao predstavama Het Werkteatra, imao sam utisak da oni igraju samo za mene. Oni prikazuju ličnosti sa kojima bih se rado zbližio; ako bib se s njima sreo u privatnom životu, verujem da bi se ponašali na isti način. Zadobili su sve moje simpatije. Bio sam, prìznajem, i Ijubomoran, jer sam primetio da ih publika prihvata i oseóa na isti način kao i ja. Het Werkteater je prava giumačka družina i пета ničeg zajedničkog sa ostalim grupama koje sam upoznao u Holandiji niti u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Nema kod njih ni autora, ni direktora, niti se pridržavaju neke ideologije, ne postoje ni pozorišni principi. Ne razlikuju se samo od stalnih državnih pozorišta nego i od novih grupa, kao što su Sater. De Appel, Onafhankelijk Toneel i Camera Obscura. Put kojim je krenuo Werkteater u potpunoj je suprotnosti sa pomenutim grupama. Zato ne treba kritikovati Werkteatr, pogotovu ne za sada. Jer, svakì glumac, svojim novim ìskustvom, doprinosi svakoj predatavi. U osnovi ove grupe lezi radost koju osećaju prilikom svog stvaralaštva. Ako se ima u vidu da je grupa osnovana kao grupa bez direktora, svaki njen clan ima iste preduslove da se svojom glumom izrazì. Zbog toga, u veéini njihovih predstava ne postoji glavna uloga niti uobičajeni dramski zaplet. I kada prikazuju ozbiljne teme, oni su otvoreni i slobodni kao deca kad se igraju. Ova sloboda izražavanja pruža velike mogučnosti glumcima i, istovremeno, objašnjava kako su postali najpoštovaniji i najgledaniji glumci u svojoj zemlji. Het Werkteater je tipična pojava pokreta šezdesetih godina, kada se mlada generacija pobunila protiv konvencionalnog ponašanja. Većina glumaca, po završetku studija na Akademiji dramskih umetnosti, stekla je izvesna iskustva u dramskim ustanovama svoje zemlje. Krajem 1969. godine sastali su se i odlučili da osnuju svoju grupu. Januara 1970. njihovi pianovi su ostvareni, a pola godine kasnije počeli su da dobijaju novčanu pomoć vlade. Osnova njihovog programa sastojì se u svestranom uvežbavanju pevanja, akrobatike itd. Njihove improvizacije obraduju teme prema sopstvenom izboru. Oni izbegavaju praksu tradicionalnih pozorišta i uobičajene posetioce, jer imaju sopstvenu publiku, za koju su sigurni da će pokloniti pažnju temama koje su odabrali. U letnje dane oni izlaze na ulìcu i daju svoje predstave pod šatorom. Na taj način uspeli su da prìvuku novu vrstu gledalaca, ci ji je broj u stalnom porastu, bez obzira na sadržaj komada. Ova grupa se opredelila za predstave na temu emancipacije zena (»To je samo devojka«). о