Bitef

dan uzbudljiv ritam, otvorenu formu igrę. Jedan sudija gromoglasno objavljuje ishode trke; publika je na pozornici i gledalištu; glumci joj se neposredno obracaj u, izazivajući je. Kao i u ovoj režiji tako se i u Sent Egziperijeom Malom princu obraćate mladoj publici, s tim sto je u ovoj drugoj rasplamsana jedna tanana poetika. Vi ste, zajedno sa Jerg Milianom, izvršili dramatizaciju, dopunjujući ovu filozofsku bajku slikovitim dogadajima koji gledaoca vode i put neposredne realnosti. Komad počinje, odvija se i završava u čekaonici jedne železničke stanice... Ona je za nas bila teatarsko obeležje ovog sveta punog suprotnosti - kretanja i počivke, nade i žalosti, borbe i pomirenosti; odlazaka i dolazaka. Ovim komađom izražena je čovekova potreba za zajedništvom, solidarnošću drugih u njegovom nastojanju da nade samog sebe i sopstvenu sreču. Mali princ beži od svoje odgovornosti i tek kasnije dolazi do saznanja da treba da đeluje na svom tlu, i tamo budę koristan. Ta misao se odnosi i na nas emigrante. Do tog saznanja došli smo i potvrdili ga u inostranstvu, shvativši koliko smo, u stvari, povezani sa svojim narodom i koliko

smo duboko ukorenjeni u sopstvenu zemlju. Povratak je neophodan da bismo mogli da ostvarimo svoje ciljeve. Nada vezana za čovečnost i slobodu, zahtev za pravo na živol, dolaze do , izražaja i u vašoj režiji Brehtovih Dana komunę. Izvođenje se zasniva na velikoj Ijubavi i nežnosti ргегаа narodu, a istovremeno predstavlja paćeničku ispovest o odbrani tekovina revolucije. Sudbina pariskih komunara ukazuje na paralelitet sa događajima u Čileu, one najgore 1937. Da li ste upravo vi predložili da postavite ovaj komad na scenu? Ne, ja u početku nisam želeo đa radim ovaj komad pošto je naše lično iskustvo bilo suviše bolno. Medutim, prošle godine sam ponovo bio u Čileu i video sa koliko se hrabrosti, požrtvovanja i energije pruža otpor fašističkoj diktaturi. Doživeo sam ponovo tu svakodnevnu čežnju, koja je prisutna kao nešto samo po sebi razumljivo. U tom uprkos svemu leži veličina narodnih masa koje se opiru zavođenju i koje se uvek nanovo pokreću. To me je i navelo na pitanja koja su postavljena u Komuni: koje mesto zauzima revolucionarno nasiIje među sredstvima koja koristirao

da bismo ostvarili svoje pravo na boIji život šta je čoveku potrebno da bi bio čovek. Naravno, potreban mu je posao, hieb, krov nad glavom, mogućnost obrazovanja, a vise od svega mogućnost da utoli svoju čežnju za dostojnijim načinom života i prijateljskim zajedništvom, Kad sam prihvatio rad na Komuni, znao sam da je njen sadržaj aktuelan i za Cile, Nikaragvu, kao i za sve narode koji se bore za slobodu, za sve socijalističke zemlje, ma kako se njihov položaj razlikovao. One se bore za svoje velike ideale i - uz materijalna ulaganja - za život u miru i bezbednosti, kako svoga tako i drugih naroda istovremeno, posveéuju se zadatku daljeg razvitka društvenih odnosa. Moja se inscenacija može shvatiti kao izraz zahvalnosti mojim prijateljima u Cileu, zahvalnosti Demokratskoj Republici Nemaćkoj koja je za nas toliko mnogo učinila, a i dalje ćini. Ja znam da je i samo postojanje socijalističkih zemalja, kao i podrška koju ukazuju drugima, veliko ohrabrenje svima onima koji se bore u svetu.D [Anne Braun, Wochenpost, 24. 2. 84, Prevela: Pola Rakić]

Priča o „Malorn princu“ Priča o Malom princu pre svega je priča jednog pilota koji u jednoj vanrednoj situaciji - u kojoj se radi o životu ili smrti - ima neobičan, čudesan susret. Susret sa Malim princom podaruje mu iskustvo, bitno za celi život. On shvata da neće biti đovoljno da stvori samo tehničke preduslove, ako želi da ostanę u životu i da se iz pustinje vrati u civilizaciju; život će, zapravo, biti vredan života tek ako uspe da razvije humane odnose prema drugim ljudima. To shvatanje pilot stiče i ta namera se u njemu rada, tek pošto se sprijatelji sa Malim princom. Na taj način on savladuje svoju rezignaciju i izolaciju, i to ne usamljenički nego zajedno sa nekim drugim.