Bitef

nja, stało nam je do realnih i svakodnevnih pitanja zajedničkog življenja; do odgovornosti i angaźmana, ljubavi i prijateljstva, života i srarti, otudenja i poverenja; do diferencirane Ijudske ocene. Ta prića nam pokazuje teškoče, ćak i Ijudi sa najboIjom voljom, da uspostave međusobne odnose; i pokazuje savlađivanje tih teškoča. To je prića za odrasle Ijude, koji su nekada bili deca. Imamo posła sa slavnira uzorom. Ko poznaje original, imače sopstvena očekivanja. Naša dijaloška verzija je pokušaj da se, na osnovu tekstova Sent Egziperija, stvori pozorišna podłoga pogodna za scensko izvođenje. Režiju smo razvili u iscrpnom procesu zajedničkog treninga i improvizacije. U traganju za situacijama, zbivanjima i držanjima, predlozima za scenografiju, kostime ili muziku, mogli smo se oslanjati na konkretna iskustva, posmatranja i otkrića svih saradnika, pa smo tako dospeli do načina scenskog čitanja koje želi da istraži realne odnose našeg vremena. Železnička stanica kao teatarsko-poetski simbol predstavlja prostor u kome se pilot seča svog susreta sa malim princom u snu. [Jerg Mihan, Jula 1981] □

Pismo jednom generalu Za sobom imam nekoliko letova na P 38. Lepa mašina. Bio bih srećan da sam, sa svojih dvadeset godina, mogao da raspolazem takvim pokłonom. Danas kada mi je 43 godine i pošto sam šest hiljada pet stotina časova leteo svim vazdušnim prostorima sveta, melanholićno zakljućujem da u ovoj igraćki ne nalazim više veliko zadovoljstvo. Ona je još samo instrument koji mi slużi za kretanje; u ovom slućaju, ratni instrument. Kad se ja, u jednom za takav posao patrijarhalnom dobu, potćinim brzini i visini, onda to činim više zbog toga da bih nevolje svoje generacije sačuvao od zaborava nego u nadi da ću srestl svoje nekadašnje prijatelje. Možda je to melanholićno a raožda i nije! Nesumnjivo - grešio sam kada mi je bilo dvadeset. Oktobra 1936 kad sam se vratio kuci iz severne Afrike - gde se grupa 2/33 iselila dok

su mi kola potpuno prazna stajała u nekoj prašnjavoj garaži, otkrio sam zapregu i konja, A pomoću njih i travu na putevima, ovce i stabla maslina. Ova stabla maslina ispunjavala su drukćiji zadatak od signaliziranja ritma, kada se, sa 130 km na ćas, pretiću iza zaśtitnog stakla kola. Sada su se pokazale u svom pravom, prirodnora ritmu, koji se sastoji od sporog radanja maslina. Ovce vise nisu bile samo nešto zbog ćega se usporava vožnja. Ponovo su oživele. Proizvodile su stvarnu balegu i davale pravu vunu. I trava je imała smisao, jer je služila za ispašu. I tako sam se osećao kao da sam ponovo oživeo u ovom jedinom delu sveta, u komę je prašina mirisna (nepravedan sam, mirisna je i u Grćkoj i u Provansi). Tada mi se ućinilo da sam čitavog života bio budala. Sve ovo navodim da bih vam ućinio jasnim da ovaj život u krdu, u jednoj amerićkoj vazduhoplovnoj bazi, sa obrocima koji se stojeći gutaju za deset minuta, sa muvanjem izmedu dokova[...] sa jednobraznim apstraktnim gradevinama u kojima smo po troje sabijeni u sobicu, da - jednom rećju - ova strašna ljudska pustinja

ne sadrži ništa što bi odgovaralo mom srcu[..,] Žao mi je moje generacije koją je izgubila svaku Ijudsku supstanciju. Generacije koją je život upoznala kroz barove, matematiku, brza kola, kao formu duhovnog života koją je uključena u život primeran krdu, kroz aktivnosti lišene svake boje. A to se ćak više i ne primećuje! [...] Ah, gospodine generale, postoji samo jedan problem, jedan jedini u svetu! Kako ponovo dati čoveku njegovo duhovno značenje, duhovni nemir. Znate, ne može se više živeti od hladnjaka, politike, bilansa i ukrštenih reći. Ne może! Ne može se živeti bez poezije, bez boje, bez ljubavi. Dve milijarde Ijudi ćuje još samo robote, razume samo robote, sami postaju roboli. Svi potresi, za poslednjih trideset godina, imaju samo dva uzroka: ślepe ulice u koje vodi ekonomski sistem ovoga veka i duhovno očajanje. [...] Duhovni život počinje tamo gde se samo jedno jedino biće pretpostavlja materiji od koje je sastavljeno. [...] U ovoj epohi čovek je izgubio svoj smisao! Neizostavno mora da se govori o ljudima. Kakva korist od dobijenog rata, ako za njim sledi stogodišnja kriza tokom koje bolujemo

od revolucionamih epilepsija? Ćim se nemačko pitanje reši, tek će se tada pokazati pravi probierni. [...] Kako je neobićno ovo veče, kako neobićna atmosfera. Iz svoje sobe mogu da vidim kako se pale svetla iza prozora bezličnih građevina. Čujem kako ovo mnoštvo Ijudi koji su došli preko okeana ne ume ničira stvamo da se bavi, čak ne poznaje ni tugu za zavićajem, več se prepušta raznim zvucima radio-aparata. Ovo rezignirano prepuštanje dogadajima moglo bi se pogrešno protumačiti kao požrtvovanje iii moralna veličina. To bi bila velika zabluda. Emocionalne veze, koje današnjeg čoveka povezuju sa duhom i stvarima toliko su uspešne, i imaju tako malu težinu da covek njihovo odsustvo ne oseća kao što je to činio ranije. To je strašni smisao one jevrejske price: Ti dakle odlaziś tamo? To znači da ćeš biti daleko! Daleko od £ega? To što ste napustili bila je samo pregršt navika. Hladnjaci su zamenljivi. Kuca, takođe, ako predstavlja samo gomilu stvari. I žena. I religija. I partija. Neverstvo je jedinstveno. Komę biti neveran? Od ćega daleko i ćemu neveran? Ljudska pustinja!

Kako su, dakle, razumni i miroljubivi ti Ijudi grupę. Ali ja mislim na betonske moreplovce koji su nekada davno stigli na kopno Magelana; na strane legionare ostavljene u jednoj zemlji i prepuštene mešavini žestokih želja - pohlepnosti i nepodnośljivom čežnjom za rodnim krajem - a koji su Ijudski duh izražavali tek kad bi bili suviše sputani. Da bi se obuzdali, bila je potrebna jaka policija iii jaki principi iii jaka vera! Ipak, ni jedan od njih ne bi uskratio poštovanje jednoj guščarici. Današnji čovek, već prema prilikama, zauzdava se uz pomoć bridža iii skata. Mi smo začuđujuće temeljno kastrirani. Tako smo, na kraju krajeva, oslobođeni. Pošto su nam ruke i noge odsečene, dopušta nam se da šetamo naokoło. Zato i mrzim ovu epohu čovek pod opštim totalitamim pritiskom postaje męko, Ijubazno i mirno govedo. To nam se predstavlja kao moralni napredak! [...] Covek će biti određen kao proizvođač i potrošač: odlučujući problem je podela. Tako je na oglednim farmama. Ono što mrzim u nacizrau jeste totalitarizam komę suštinski teži. Pustite radnike rurske oblasti da defiluju pored jednog Van Goga, jednog Sezana i jednog otiska u boji.

Naravno, glasaće za otisak u boji. To je istina naroda. [...] Sta li će biti sa čovekom komę je sva stvaralačka snaga oduzeta i koji vise nije u stanju ni da u svom selu odigra jednu igru ili otpeva pesmu? Covekom koga snabdevaju konfekcijskom kulturom, standardnom kulturom, kao što se goveda snabdevaju seriom. Tako izgleda čovek današnjice! [...] Svejedno mi je da li ću u ratu poginuti! Sta će ostati od onoga što sam voleo? Ne govorim samo o ljudima nego i o obićajima, nezamenljivim akcentima jedne odredene duhovne svetlosti. Od doručka na jednom seoskom imanju u Provansi pod maslinama - do Hendia. Stvari koję ostaju održive ne zanimaju me. Ono što je važno to je odreden poredak stvari. Kultura je neviđljivo blago koję se ne odnosi na stvari nego na nevidljive veze koję stvari spajaju: tako i nikako drukćije! Biće nam dati savršeni muzićki instrument! u velikim serijama, ali gde je ostao muzićar! Ako treba da poginem u ratu, to me mało zanima. Ili ako treba da padnem kao žrtva nekog letećeg torpeda koji sa letenjem nema vise

mnogo zajedmćkog i koji pilota, usred raznih dugmića i brojčanika, pretvara u knjigovođu (i letenje je svojevTstan poredak veza). Ako se, pak, vratim kuci živ - sa ovog neophodnog i nezahvalnog posla - onda ću imati samo jedan problem: šta bi mogło, *šta treba da se kaže ljudima. Sve manje mi je jasno zašto Vam sve ovo prićam, Najverovatnije zato što bih hteo da to nekome saopštim, jer nije važno samo da imam pravo da o tome govorim. Treba doprineti miru drugih, a ne koraplikovati problème. U ovom trenutku je dobro što rai u kabinama svojih ratnih aviona igrarao knjigovođe. Od trenutka kađ sam zapoćeo da pišem, dva druga u mojoj sobi su zaspała. Ja ću takode morati na spavanje, jer pretpostavljam da im moje svetlo smeta (mnogo rai nedostaje kutak u komę mogu da budem svoj gospodar). Ova dva druga su sjajni momci na svoj način. Iskreni, postem, ćisti, verni. I ja, ne znam zašto, osećam izvesno nemoćno saźaIjenje kad ih posmatram tako usnule. lako oni sada ništa ne znaju o sopstvenom nemiru; ja ga taćno osećam. Iskreni, pošteni, ćisti, verni - svakako; ali i strašno siromašni. Bio bi im

40

« 3HVÜ