Bitef

Nalazimo se u XV veku, Lukrecija je kči pape i jedne kurtizáne, i ona i njena dva brata - Čezare i Đovani. Pre no što če komad započeti, Čezare je več übio Đovanija, jer su se njih dvojica borili oko iste žene: svoje sestre. Đenaro, roden iz incesta Lukrecije i Đovanija, raste daleko od májke u Kalabriji, ne znajuči ništa o svom poreklu. U jeku venecijanskog karnevala Lukrecija sreče Đenara, ne znajuči da je to njen sin. Opet nailazimo na Igoovu opsednutost neotkrivenim identitetom, ličnostima bez pravog imena: Denaro je - kao i Žan Valžan - u potrazi za sopstvenim poreklom. Lukrecija če vrlo brzo shvatiti s kim ima posla. Ali nemojte misliti da če to preusmeriti njenu strast. Naprotiv, to je samo raspaljuje. Surova i nečovečna, čudovišna žena pretvara se u blagu i nežnu kad kaže da bi život dala za sinovljevu sreču. Lukreciju, májku koja uzdiše kao ljubavnica vodena j edino svojom žudnjom, odlično tumači Nada Strancar, koristeči sve registre. Svoju političku vlast despotski sprevodi u Ferari, gradu kojim vlada njen četvrti muž, smišlja pianové sa svojim večitim saučesnikom Gubetom -

Jean-Marie Winling, čije je tumačenje istovremeno i distancirano i potpuno uklopljeno u ulogu. On je njeno pamčenje, pamčenje njenih nedela, znači njeno ogledalo. Glumačko ostvarenje Nade Strancar je skoro čudesno kad uspeva da nam proturi naivnosti XIX veka starog čika-Igoa; Kako je lepo što sé volimo kao što se volimo! - šapuče ona svom suprugu, glumeči ljubav da bi spasia glavu sinu. Reklo bi se da je gospoda Verdiren zamenila Agripinu. Ne vida se često glumica koja iste večeri igra i tragediju i bulevarsku komediju. Njen partner, Jean-Pierre Joris, u toj sceni nadahnuto oličava čoveka najzad sigumog u sebe, koji prvi put nadvladava svoju ženu i ironično uživa u toj pobedi. Vitez je odabrao noč, kao i u Ernani. Zavera koja treba da zapečati sudbinu Venecijanaca kuje se utami. Mračno slavlje kod princeze Negroni. Ime Bordžija se pretvára u reč orgija. Muškarac presvučen u ženu igra na sceni, pijanka je na vrhuncu. Gledalac ima utisak da kroz ključaonicu gleda raskalašne bakanalije u kojima jedna žena zaluduje šest plemiča, Igoova mestimična deklamatorstva je nestalo, kao da se utopilo u kretanje

glumača. Ostavljajući glumcima dosta slobode raanevrisanja, Vitez je, srečom, hteo da zanemari strogu realnost sukoba tih srednjovekovnih Atrida da bi naglasio psihologiju likova. bikovi imaju neospornu težinu i avinjonska publika se nije prevarila. Digla se na noge i ovacijama pozdravila ovu Lukreciju. Pozorište Sajo je vaskrslo starog čika-Igoa, ono ga je, čak, spaslo □ Antoine Spire, Le Matin, 29. 07. 1985.

Raskoš Pre svega, jedna istina koja bi bila tautologija da se s toliko upornosti od nje ne beži: samo savezništvo reditelja i glumca može da izvaja pozorište. Ni teorijska krutost, s jedne strane - reditelj kao glavni kormilar, ni lutanje, s druge strane - glumač kao usamljeni jahač na konju Narcis. Ovde pred velikom i strogom papskom palatom Lukrecija Bordžija, u

režiji Viteza, čudesne izbegava tu dvostruku opasnost. Mogla je, uostalom, da se rodi i u okrilju sličnih zidina ova papska kči, sva sazdana od incesta, po imenu Lukrecija. Krajem XV veka tri napasti truju italijansku čizmu: Rotovi, kuga i porodica Bordžija. Porodica vlada Rimom, ali u Veneciji Lukrecija osvaja ljubav svog sina Denara, sina najzad pronadenog, samo njena materinska nežnost, raspaljena željom, povláči bezumni niz domišljatih otrova i slučajnih protivotrova, mržnju i blistave bodeže. Iskovan od koliko snažno gradenih toliko i grubo otesanih rečenica, ovaj prodor u srce italijanske renesanse doneo je na svet hibridan pozorišni žanr, koji bi se mogao nazvati „tragičnem melodramom“. Zaista, mada je tema napuštenog i potom priznatog deteta često bila u punom cvetu na Bulevaru zločina, sudbonosna povezanost zločina i kázne u istoj poroditi ipak daje komadu tragičan prízvuk Atrida. Kakav dekor smisliti da se komad podrží bez ilustracije? Opet je scenograf Yannis Kokkos dao lepu, čistú, jednostavnu kompoziciju. Prostrana erna ploča, kao od mermera, lako