Bitef

MEIN

Proces nastajanja predstave Mein Richard Rose je umetnički direktor pozorišta Necessary Angel, čije je kolektivno delo Mein osvojilo nagradu Dora Mavor Moore kao izvanredan novi komad u ovoj godini. Prvobitna verzij u teksta na osnovu koga je pravljena predstava u Theatru Passe Muraille Necessary Angel grupa je preradila za izvodenje na Gomjoj sceni ( Theatre Upstairs) Toronto Free Theatra. Ideja za Mein rodená je kad mi se Clarke Rogers obratio ponudom da nešto režiram za malú scenu (Backspace) pri Theatru Passe Muraille. Međutim, za razliku od uobičajene prakse kad su u pitanju takve ponude, umetnički direktor nije mi ponu-

dio nikakav tekst niti je izneo bilo kakvu koncepciju ili dao neki predlog. Jedino je rekao da ta scena u njihovem pozorištu u toku sezone 1983/ 84. treba da se stavi na raspolaganje onim rediteljima koji nastoje da na scenski prikážu nove ideje koje normalno ne bi mogli ili ne bi želeli da scenski osmisle. Poj am nove ideje za mene je značilo da treba početi ni iz čega, s mesta koje se nije najidealnije uklapalo u koncepciju pozorišta i scene u uobičajenom smislu, ili bilo šta drugo što mi je padalo na pamet. Najpre je trebalo da raščistim sa samim sobom šta me interesuje. U to vreme postizao sam velike uspehe. Pošto sam gotovo svu energiju istrošio boreči se za karijeru, kad sam shvatio da komad treba, u izvesnom smislu, da bude autobigrafske prirode (nova i rizična ideja za mene) tema ambicije postala je neminovna. Naslov je lako bio pronaden. Mein je imao prízvuk svih opasnih svojstava ambicije, a istovremeno je predstavljao i igru reči, koja je, po mom mišljenju, zadirala u samu srž ambicije: želju za posedovanjem.. U toku sledečih šest meseci razmišIjao sam kako da to prikažem. Bilo je

jasno da bi to trebalo da bude svet velikih kompardja, jer su one opšte poznato poprište ambicija u našem društvu, Medutim, kakav zaplet odabrati? Ko bi trebalo da budu lica i da U bi trebalo da ja napišem tekst? Nikakva praktična preokupacija pozorištem nije pružala odgovore na ta pitanja. U stvari, sve više me je obuzimala misao da ču morati da izmislim jedan sasvim novi način stvaranja komada. Tako sam se okrenuo modernoj igri i kolektívnom stvaralaštvu. Takode sam shvatio da želim da stvorim predstavu u kojoj če fizičko, verbalno i vizuelno pozorište biti potpuno integrisani, u kojoj bi pokret imao isto značenje kao i reč, a scenska postavka doprinela razvoju zapleta. Činilo mi se da Magbeth predstavlja sledeči logičan korak. Na osnovu ove klasične priče o ambiciji, kao i Jan Kottovog otkrivanja savremenih vrednosti kod Shakespeara, razvio sam priču o ambiciji tipa Yederman. Iz te priče glumcima je dato više slika, emotivnih stanja, snova, radnji i situacija kao podsticaj za improvizaciju. Uskoro je to postalo kolektivno delo svih učesnika, uključujuči scenografa i koreografa. Za razliku

a necessary angel theatre company toronto kanada mein delo napisali: rose i ansambl režija: richard rose dekor i kostimi: dorian dark koreografÿa: susan mckcnzie asistent režije: ines buchli učeslvuju: marc christmann denis forest. elizabeth hanna m aggie huculak brace vavrina

od drugih kolektivnih tvorevina u okviru kojih glumci na terenu tragaju Z a ternom, mi smo vršili istraživanja u nama samima, ispitujuči šta se dogadala u našim glavama, srcima ili tehtna u situacijama kad ambicija postane preovladujuči faktor u našem životu. Mnoštvo materijala sakupili smo na osnovu postupka koji se primenjuje u veoma jednostavnoj dečjoj igri: Idi, idi, pa stani čiji je cilj bio da se stigne do zida, a da to predvodnik ne primeri. Jedne noči smo ovu igru igrah tri sata. Na kraju smo promukli, bili telesno iznureni i veoma iznervirani. Zadovoljstvo i spontanost u igri bili su svedeni na cilj da se stigne do zida, da se pobedi. Kako je improvizacija napredovala, pažnja je sve više usredsredivana na unutamje glasove u nama, koji podstiču našu ambiciju, naše želje i snove, ih nam skreču pažnju na njih. Ono što je nekada bilo igra, postalo je makijavelistička tortura, smrtna mora, preraslo je u strah i krivicu i, na kraju, u čin samouništenja. Nije više bila važna odredena priča, več unutrašnja stvarnost koja nastaje uporedo sa razvojem priče. Na taj način čitav

||кл||) ||ll im

on£F«