Bitef

va, od kojih svaki čini celinu, ali, kao i u koridi, istovremeno predstavlja i jedan od šest sastavnih delova predstave. Svaka sekvenca sledi svoju unutrašnju potrebu i svaka doprinosi smisaonosti celine. U poređenju sa Nanas de Espinas, predstavom koja kao da se povremeno rasipala u mnoštvu znakova, Piel de Toro svedoči o zapanjujučoj rešenosti i majstorstvu. Postavkaje izuzetno stroga i sabijeña, bez praznog hoda, bez nepotrebnih ili lakih efekata, sa izvanrednim, nepomirljivim osečanjem za razvoj. Na čisto formalnom planu (ali kako u jednoj takvoj predstavi razdvojiti oblik od suštine?) Piel de Toro potvrđuje evoluciju več izraženu u Nanas de Espinas, gde je Salvador Távora prvi put koristio govor: čitave pasaže iz Lorkine Krvave svadbe. Lorku ponovo nalazimo u Piel de Toro: to su odlomci ili, bolje reči, parčiči iz Plača za Ignasijom Sanees Mehiasom, torerom i Lorkinim prijateljem koji je poginuo u areni. Cuju se takođe stihovi pesnika Antonija Macada (Antonio Machado) i jedan tekst Salvadora Távore, koji izgovara

diktator i u kome ima odlomaka Frankovih govora Svi su ti tekstovi savršeno uključeni i spojeni u predstavu, kao i igra, pesma, slika iii, pak, muzika, Tragično se glumi u ritmu muzike, u laganom i nezadrživom usponu, sve dok ne dostigne grč na granici podnošljivog, u surovim prekidima, nanosima tišine. Slika (velika zidna freska koja natkriljuje arenu) nastaje ili se prikazuje u vezi sa zvučnim ritmom; ili je, рак, muzika ta koja prati sliku kao što prati pokret, podržava ga, izaziva ga ili se stvara njime. Kod Salvadora Tavore sve buja ritmično i ritualno. Zvučni i vizuelni ritam su nerazdvojivi, potpuno se uklapaju jedan u drugi i više se ne zna šta iz čega proizlazi. Ovde je, naime, reč o sveukupnoj predstavi, u kojoj kao da se svi elementi rađaju jedan iz drugog bez hijerarhijskog reda: muzika, slika, igra, napev i tekst doprinose nerazdvojivoj, potrebnoj, neosporivoj celini. Nema intelektualnog ili estetičkog prčdumišljaja, več je sve duboko, skoro naivno, uverenje da su sve unjetnosti pozorišne baš kao što je i pozorište životno i dokučuje život u svim njegovim

oblicima To više nije pozorište čiji su estetički elementi vezani za svakodnevicu več pozorište koje svoje teme crpi iz istori) skih i kulturnih izvora. Prvi put u istoriji pozorišta La Cuadra pojavljuju se i kostimi, šminka i osvetljenje, unoseči izvesnu baroknu stilizaciju i određenu prefinjenost. To vile nije pozorište napravljeno ni od čega. To više nije siromašno pozorište. To je pozorište koje ne odbija izvesna sredstva i sklono je da koristi i ovladava svim mogučnostima, ali time ne gubi od svoje samosvojnosti i hitnosti. Za Salvadora Távoru, pozorište mora da bude stvarna, telesna, silovita i obredna pretnja, u stalnom vanrednom stanju. To su stalne datosti rada pozorišta La Cuadra, od samih njegovih početaka, Tauromahija je spektakularan i obredan scenski prikaz Smrti koji, medutim, daleko prevazilazi uobičajene konačnosti predstave. Ako je, naime, tačno da svaki umetnički čin sadrži izvesnu opasnost, izvesnu igni sa Smrču, borba s bikovima bi lako mogla da predstavlja kvintesenciju umetnosti, apsolut-

nu Umetnost i još nešto što je više od umetnosti jer je susret sa Smrću ovde stvaran, jer umetnik-torero zaista dovodi u opasnost svoju kožu. U Piel de Toro arena je i dalje mitsko mesto vezano za obredno i sveto, ali isto tako ukorenjeno u ljudsko. Arena je mesto prikazovanja Velikog Svetskog Pozorišta, mesto koje je Goya izabrao kao okvir za seriju bakroreza: Tako je to na svetu. Jedan se smeje drugam, a zajedno se igraju Trke Bikova/Onaj ko je juče igrao ulogu bika, danas je torero. Sudbina upravlja praznikom i deli uloge prema svom čefu. (F. Goya) Prvooblični bik je u predstavi čas skakutavi grbavac koga ovapločuje igračica, čas rastrzani, smrtno ranjeni čovek-bik koji svoju patnju opłakuje glasom pevača, čas zao duh sa čegrtaljkom i dugačkim repom koga ruši beli, pobedonosan andeo, čas paklena mašina koja služi kao postolje dikta toru. Bik koji izaziva sažaljenje ili bik koji uliva strah, Bik iz Gernike, črni španski bik koji u sebi nosi sve zle duhove, sva čudovišta, ali i sve smrti i 80l sveta; bik koji ujedinjuje sve suprotnosti, sve dvojnosti: