Bitef

rije u predavanju svojim neobičnim materljalima - svakako duboko nesrećan, sa visokim zahtevima koje je sebi samom postavio i koji su ga istrośili... Imao je samo trideset pet godina kad se übio, zajedno sa ženom koju nije voleo, već ga je sa njorn, neizlečivom bolesnicom, povezivala samo želja za smrću - übio se jer, kako każe, ne postoji na zemlji ništa više što bi mogao da nauči ili stekne .. . Trideset pet godina: 29 tako kratko vreme izbacio je - ali izbaciti nije pra va reč, jer njegov rad je leżak i mukotrpan, stalno nešto ispravlja i menja, a ipák je opet prava reć jer sve što je uradio, uradio je sa zastrašujućom žestinom koja ide do krajnosti - u jednom tako kratkom životu, zaustavljan još dugim nepoznavanjem sebe samoga, neshvatanjem daje predodreden za pisca i samo za pisca, stvorio je on, u seriji erupcija, delo koje čisto po kvantitetu izaziva čuđenje i koje se sastoji od osam drama (od kojih je jedna Robert Guiskard, ostała kao snażan torzo), isto toliko prića, izgubljenog romana u dva torna, serije eseja (od kojih jedan, Über das Mario-

netten- theater, predstavlj a blistavo delo estetske metafizike), niza sjajno napisanih anegdota i nekoliko buntovnih novinarskih delà, koja su takođe pomamnoga karaktéra kao celo njegovo delo ~. Dośao je na svet u Frankfurtu na Odri kao sin penzionisanog majora Joachima Friedricha von Kleista; sa petnaest godina, nežan i ernotivan, smešten je, kako priliči, u Post damski gardijski puk; bilo je poznato da su vojnici batinani i da su oficiri bili nepismenl razvratnlci. Kao zastavnik dolazi u Rajnsku armiju, učestvuje u opsadi Majnca i u dve stvarne bitke, Neka nam bog da mira, piše on, da bi smo vreme koje smo tako nemoralno übili, mogli da platimo čovečnijim delima. Tone ličl na oduševljenje za vojsku. Odvratnost, koja je tu nagoveštena, ne smanjuje se već stalno raste, čak i kad se vratio u garnizonsku službu u Postdam. lako je u 21. godini postao poručnik, podnosi ostavku. Posle sedam godina, koje proklinje, dozvoljeno mu je da napusti vojnu slużbu i slobodan je da se kao student na univerzitetu u svom rodnom gradu posveti naukama: matematici,

filozofiji i fizici, da se posveti Uterarnoj enciklopediji. ■ ■ U njegovom prvom komadu javIjaju se ovi redovi; Covek ne treba da istrpi svaki udarac - A ko veruje и boga, mislim, taj sme da propada - I da jeca. Jer ravnodušnost jeste vrlina. Ali samo kod junaka. Mi, mi ljudi propadamo -ne zbog novca, a ni zbog slave. Ipák se traba stalno dostoj anstveno uzdizati. I uzdizao se dostojanstveno posle svojih padova i očajanja, a odnos između zdravlja i njegove prlvidne suprotnosti previše je komplikovan da blsmo smeli tako brzo da osporirao vitalnost njemu sličnima ... A önje posedovao dovoljno žllavosti i talenta da sazri kao pisac, što obezvređuje svaku grubost prema njernq. U jednoj jedinoj godini, 1808, stvorio je napornim radom u ekstazi Penthesileau, ne samo dražesnu Kätchen von Heilbronn nego i kompletnu, divlju Hermannsschlacht, a uz to još i četiri svoje najbolje priče, uključujući snažnog Michaela Kohlhaasa. Takvu vitalnost bih želeo da posedujem! A 1810. godine, godinu dana pre smrti, napisao je svoju najuspešniju i, bez obzira na sve zastra-

šujuće što joj se pripisuje najvedriju dramu, sa najjasnijim zapletom i najboljom formom: Prinz von Homburg. Tada je učinio kraj svom mukotrpnom živ'otu. Svoj životni cilj je potpuno ostvario. Jer, život ne treba da traje osamdeset godina da bi bio potpuno ispunjen i uspešno okončan. □ Thomas. Mann

Amazonke Živeo je, po Diodoru, na red Thermodon, naród u komę su viadalé žene koje su se, kao muškarci posvetile ratničkom pozivu. Jedna od tih żena, koja se istakla hrabrošću i snagom i uživala kraljevsku vlast, sakupila je čitavu vojsku žena, vežbala sà njima ratničke veštine i zatim pokorila nekoliko susednih naroda. Pośle toga preduzimala je nőve ratne pohode, na-

I3ITIEI“