Bitef

zvala sebe kćerkom Marsa ponosna na sreću, jer joj se éinilo da je ona verno prati, odredila muškarce da predu vunu i obavljaju ostale kućne poslove koje obično obavljaju žene, ponizila ih do najnižeg stepena slugu, osakaćivala ruke i noge novorođenih dečaka da bi ih onesposobila za vojnu službu i uvela nošenje oružja kao isključivo pravo žena, kojima se još и ranoj mladosti odseca desna dojka da im ne bi smetala и zatezanju luka ' i baratanju maćem, zbog čega su dobile ime Amazonke (žene bez dojke). Ova kraljica Amazonki je и svojim borbenim pohodima brižljivo pazila na red, osnovala grad Temiskira na ušću Termodona i završila svoj burni život slavno na bojnom poiju. Nju je nasledila njena kćerka, kod koje su sve osobine njene majke bile još izrażenije. Od najranije mladûsti privikavala je devojke na sve oskudice i tegobe rata, priređivala je sjajnè svečanosti и cast Marsa i Dijane (pod nazivom Tauropolos), dala svom narodu valjane zakone, a onda krenula и boj protiv naroda s one strane Dona, zauzimajući sve zemlje do Trakije. Zatim se vratila kuci, negovala duh mira, gradila sjajne hramove takozvanim božanstvima i, svojom umešnom i blagom vladavinom, stekla naklonost celog svog naroda. Uskoro je ipák krenula и nova osvajanja na suprotnoj strani svoga carstva, što je dovelo do zauzimanja cele Male Azije, Sirije itd. Kruna je prelazila na ženske članove kraljevske porodice i slava naroda sve se više povećavala, sve dok Hippolyta nije postala kraljica i dok Herkules nije dobio zapovest od Eurystheusa da od Hippolytae donese zlatni pojas. Podigao je logor и blizini grada Temiskira, gde se nalazio i Hipolitin zamak i zahtevaó od nje da mu préda zlatni pojas. Njegov zahtev je bio odbijen, postrojio je vojsku u borbeni poredak i započeo opštu borbu, и kojoj su se Amazonke borile sa nejgovim ratnicima, a najjaće od njih su se suprotstavljale ćak i samom junaku Herkulesu. Prva od njih zvala se Aela (nevesta vetra); druga Filipis, koją je u prvom naletu bila smrtno ranjena; Proloe, kojaje sedam puta pobeđivala и dvoboju, pala je treća, a Euriboa, koja nikada nije tražila pomoc, podległa je, prezirući je i ovoga puta kao ćetvrta. Celano, Euribija i Feba, inače vrsne bacačice koplja, ovoga puta promašile su svoje ciljeve i, pošto su jedna drugu pokušale da zaštite štitovima, pale su od Herkulove гике. Onda dođoše na red Dejanira,

Marpe, Asterija, Tjekmesa, Alcipe i na kraju predvodnica Melanipe; sve su pale od Herkulove ruke, osim poslednje, koja je uhvaćena i zamenjena za kraljičin pojas. Jednu od Amazonki, Antiope, poklonio je Herkul Tezeju: po nekima je to bila Hipolita, sama kraljica, od koje je potekao nesrećni Hipolit. Tim ratom je naród hrabrih żena bio opljaćkan i toliko iscrpljen da ga susedni narodi nisu vise poštovali i, iz osvete za ranija zlodela, zaratili sa njim sve do potpunog uništenja ćak i imena plemena Amazonki. Još jedna junakinja, Pentezileja, istiće se u mitskoj istoriji Amazonki; ona se borila za Troju postoje zbog jednog übistva morala da napusti svoju otadżbinu, ćija je vladarica bila; pośle Hektorove pogibije übiła je mnogo Grka. U njoj je bila spojena najveća muška smelost sa najvećom snagom, ali je i ona ipák pala od Ahilove гике. □

Pisma Otto August Rühle von Liliensternu Ne może tako los da budę taj duh koji je gospodar sveta; on nas samo ne razume/ Zar se i mi ne smejemo kada deca plaću? Zamisli samo njegovo večno trajanje! Hiljade vekova, svaki znači jedan život i za svaki vek javlja se növi svet! Kako bi mogla da se zove ona zvezdica koju vidimo u Sirijusu kad je nebo vedro? I ovaj nepregledni svod samo je jedna čestica u odnosu na beskonačnost, 0, Rühle, reci mi da je ovo san? ... Dodi, hajdę da učinimo nešto veliko i da pri tom umremo! Jedna od milion smrti koje smó već doživeli i koje ćemo doživeti! To je kao kad iz jedne prostorije prelaziš u drugu. Cuj, svet mi izlgeda preslikan, mało je velikome slično. Isto kao što san, u коте se odmaramo, traje otprilike četvrtinu iii trećinu vremena u korne se budni umaramo, tako mislim traje i smrt, iz sličnog razloga, četvrtinu iii trećinu života. I upravo toliko je potrebno Ijudskom telu da se raspadne. A możda za jedan brój života postoji nęka posebna smrt, kao što za jedan brój probdevenih noći postoji nęka smrt. - Da se vratimo životu! Koliko god da ži-

vim, pisaću tragedije i komedije. Upravo juče sam poslao jednu dramu Mariji von Kleist, od koje si ti prvu scenu već video u Drezdenu. To je Der zerbrochene Krug. Kaži mi iskreno, kao prijatelj, svoje mišljenje i ne plaši se moje sujete, Moje mišljenje o sopstvenim sposobnostima samo je bieda senka mog nekadašnjeg mišljenja iz Drezdena. Istina je sada da lepim smatram svoje vízije, a ne ono što sam stvorio. Da sam upotrebljiv za neśto drugo, od srca bih se bavio time: ja pišem samo zbog toga što ne mogu da se oduprem. Ti već znaš da sam ponovo napustio slużbu . .. Żelim da se izdržavam od svoga pisanja drama: tvoje mišIjenje će me zaboleli samo ako smatraś da one ni za to nisu vredne, a i to zato samo što ću u tom slućaju morati da umrem od gladi. Upravo pišem jednu dramu. 31,avgusta 1806. godine Za Marie von Kleist (Drezden, kasna jesen 1807) Završio sam Pentezileju, o kojoj sam Vam, ako se još sećate, napisao oduševljeno pismo ćim sam poćeo o tome da razmišljam. Ona ga je stvarno pojęła, pojęła je Ahila jer ga je volela. Ne plašite se, może da se čita; možda biste i Vi pod sličnim okolnostima isto postupili. Već smo je dva puta ćitali naglas u našem društvu; bilo je ćak i suza, koliko je to dopuštao užas, koji je bio neizbežan , ~ Da li će, uz zahteve koje publika патеće pozorištu, ona biti izvedena, pitanje je na koje će vreme morati da odgovori. Ne verujem, a i ne żelim sve dok se sposobnosti naših glumaca svode samo na podražavanje karaktéra ljudi iz Kotzebuscha i Ifflanschena. Za Marié von Kleist (Drezden, kasna jesen 1807) Neopisivo me je dirnulo sve što pišete о Pentezileji. Stvarno je tako: cela moja duša leži u njoj i Vi ste to shvatili kao pra va proročnica sva beda i sjaj moje duše istovremeno. Radoznao sam sada šta čete reći o Kätchen von Heilbronn, jer je ona naličje medalji za Pentezileju, njen drugi stożer, biće koje je isto toliko mocno u potpunom predavanju kao Pantezileja u delanju. Heinrichu von Collinu Kako bih rado ćuo od Vas tu reć koja Vam je u pogledu Pentezileje na vrhu jezika. Cak i ako bi bila prestroga. Jer, ko voli Kätchen. tome ni Pentezileja nije potpuno

neshvatljiva, one se dopunjuju kao plus i minus u matematici, a one i jesu jedno isto biće, samo zamišljene u različitim okolnostima. Drezden, S.decembra 1808. godine □

Ah, ta čežnja za srećom Jadna Nemačko! Ako tvoje bezumne pisce njihova ludast tera na smrt, koja će nacija izbrojati više übica od tebe?. . . Heinrich von Kleist, jedan od najozloglašenijih junkera ozloglaiene romantičarsko-mistične skole, übio je prošloga meseca, hicem iz pištolja, svoju prijateljicu, пеки g-đu Adophinu Vogel, rodenu Keber, voljnu da umrę, i sebe. Taj Heinrich von Kleist, koji je nečasno nosio za Nemce uvek časni naziv pisać, bio je póznát kao autor nekoliko poetskih delà, ... u kojima . . . pametni ljudi... ne vide skoro ništa drugo do simptoma nesumnjive nastranostl Jednom rečju, autor, drame Kätchen von Heilbronn bio je neizlečivi bolesnik .. . Autor ovog pomena, objavljenog 27.decembra 1811. ulistu Morgenblatt für gebildete Stände, kao dokaż za Kleistovu holest, umesto Kätchen von Heilbronn, mogao je da navede i Penthesileau, sigurno bi se mnogi složili. Jer mišljenja većine savremenika о ukupnom Kleistovom delu posebno о Penthesilei, puna su nesnalaženja i moralnog neslaganja. Goethe, коте je pisać predao tragediju 24.januara 1808. godine na kolenima svoga srca, odgovorio je brzo i kratko: Ne mogu da se zbliiim sa Penthesileaom. Ona je tako cudne prirode i kreće se u tako ludem svetu da mi treba vremena da se snadem. Do toga naravno nikada nije doślo, a, pozivajuéi se na Goethea, i sledeće generacije izražavale su svoje nedopadanje. Ljuti prekor da je sve to holest živi i dalje, i još 1936. godine Lukacs vidi u Kleistu ištaknutog predstavnika najoštrije roman tičarske opozicije sa svim njenim reakcionamim tendencijama nasuprot klasičnom humanizmu Vajmarske epohe Goethea i Schillera. Lukacs poriče Kleistu zdravu, razumnu sposobnost za normalno tumačenje strasti i rezimira: Goethe, koji zbog svoje zdrave odbojnosti prema svakoj dekadenci-